Овог пролећа настављени су преговори САД и Европске уније о Споразуму о трансатлантском партнерству о трговини и инвестицијама.
Данијел Цвијетићанин
Користи од овако формиране слободне зоне за трговину и инвестиције, по неким проценама, износе око 119 милијарди евра за ЕУ и 95 милијарди евра за САД. Преговори су почели још у јулу 2013. године, али не иду глатко, не само због отпора у јавности на оба континента (улични протести), него вероватно и због противречних интереса џиновских корпорација са две стране Атлантика.
Тешкоће у преговорима изазивају недоумице међу економистима којима је блиска Рикардова теорија о компаративним предностима, као и Портерова теорија конкурентских предности. Обе теорије указују на благотворни утицај већег тржишта на привредни раст и развој и недвосмислено показују да велико тржиште, под осталим једнаким околностима, повећава могућности производње и размене, па самим тим запослености и потрошње. Зашто би се неко супротставио процесима који несумњиво повећавају општи ниво благостања?
Овим теоријама, нажалост, противречи пракса најразвијенијих индустријских земаља, нарочито светских империја, које у својој привредној историји познају дуге периоде економског протекционизма и изолације. Све док нису развиле своју привреду и трговину до нивоа када нико није могао да им озбиљно конкурише, ове земље су шириле своја тржишта углавном колонијалном експанзијом, а не добровољним споразумима о ширењу зона слободне трговине и инвестирања. А о слободном кретању радне снаге не сме бити помена ни дан данас. Сетићемо се и недавне прошлости, када су, интензивним активностима на разбијању држава и јединствених тржишта СССР-а и СФРЈ, евроатлантске империје послале супротан сигнал становницима ових земаља, тј. да мања и затворенија тржишта више погодују привредном развоју.
За неке аналитичаре (нпр. С. Рељић) неспоразуми и застоји око Споразума о трансатлантском партнерству имају свој узрок у неравноправности и неједнакој снази преговарачких страна. Иако уједињена и економски снажна, Немачка је још увек у некој врсти окупације, са базама Армије САД на својој територији, па не може да се озбиљније супротстави диктату Вол Стрита и Вашингтона и да довољно истакне своје економске интересе. Велика Британија је такође сила на заласку, пошто је, Атлантском повељом, тј. споразумом Рузвелта и Черчила, демонтирана Британска империја, а нови облици колонијализма, под лидерством САД, доминирају од свршетка Другог светског рата.
У неравноправним преговорима интереси ЕУ биће, вероватно, подређени интересима САД-а. Европска унија неће моћи да наметне своје стандарде тржишту САД, док ће обрнуто бити могуће. Реална је опасност да нпр. јунетина са хормонима и генетски модификована храна (у чијој производњи предњаче САД) преплави тржиште Европе и битно редукује европску производњу. Такође је вероватно да ће главну реч при арбитражи у евентуалним споровима имати институције САД, као што ће и велике корпорације (са штабовима на Вол Стриту) лако излазити на крај са законима и владама европских земаља, на основу одредбе о заштити инвестиција из Споразума.
За економисте је, ипак, најтужнија страна овог споразума у томе што је један од његових главних циљева да одврати привреде Европске уније од сарадње са Русијом, на коју је Европа спонтано упућена и да се окрене, противно сопственим интересима, енергетској и другој зависности од САД. Није, разуме се, први пут у историји да споразум о сарадњи постаје у ствари споразум против сарадње. А руско тржиште и други ресурси, по мишљењу Вол Стрита, биће свима доступни тек кад Русија, под притиском војних претњи и дуготрајне економске блокаде, преда контролу (и власништво) над њима евроатлантском капиталу.
