Tek isprženo masno testo, umočeno u toplu čokoladu, tradicionalni je doručak za sve kategorije stanovništva i takvu naviku nikakva kriza neće uspeti da promeni

Na samom rubu Španije prema Portugaliji, gledano iz pokrajine Andaluzija, nalazi se gradić Ajamonte. To je istovremeno i „vodena granica“ Španije i Portugalije jer se reka Gvadiana baš kod Ajamontea uliva u Atlantski okean: na portugalskoj strani obale te reke je gradić Vilja Real de San Antonio, a na španskoj obali – Ajamonte. Brodići i trajekti neprekidno prevoze putnike koji Gvadianom prelaze sa španske na portugalsku stranu i obrnuto. Od 1991. godine na kopnenoj granici Španije i Portugalije postoji impresivan viseći most sa pilonima, dug dva kilometra koji iz Ajamontea izgleda kao velika paukova mreža. Ajamonte je šarmantan gradić sa oko 20.000 stanovnika, ali brojni turisti kojih ima gotovo cele godine, povećavaju taj broj tri do četiri puta. Bele lepe kuće i kućice, uređeni trgovi popločani dekorativnom keramikom, visoke palme, cveće, brojni ulični barovi i kafei, primamljive prodavnice i jezgro grada pretvoreno u pešačku zonu – sve je stvoreno za opuštanje i uživanje.

Gradić praktično živi od turizma jer se na samo petnaestak minuta vožnje od centra nalaze kilometarske peščane plaže Atlantika, hotelski kompleksi i apartmanska naselja. Na kvalitet hrane se, kao i svuda u Španiji, mnogo polaže – morski plodovi, tortilja, paelja, tapas i – ćurosi.

Već nekoliko godina, sticajem porodičnih okolnosti, provodimo deo leta u Ajamonteu i svaki put iznova uživamo u fenomenu ćurosa. To su, zapravo, štapići od masnog testa prženi u mnogo ulja koje Španci jedu isključivo za doručak. Ćurosi se nikad ne prave kod kuće.

Opširnije u štampanom izdanju