Glavni segmenti novog ekonomskog miljea u Srbiji biće ubrzanje procesa tranzicije, mnogo veće uvažavanje zahteva privrednika i preduzetnika i podsticanje veće konkurencije na tržištu

Sa privatizacijom smo negde na sredini. A ta sredina, pritom, izgleda kao da smo na polovini tunela kome se izlaz ne nazire – kaže u intervjuu za Biznis magazin Slobodan Milosavljević, predsednik Privredne komore Srbije.

– Izlaz iz te faze je postizanje političkog konsenzusa da se privatizacija završi. Znači, samo je pitanje stabilnosti te buduće vlade i političkog dogovora da se to uradi. Moj stav je da bi taj konsenzus, taj međustranački sporazum, trebalo da podrazumeva završetak kompletne privatizacije, najdalje tokom naredne dve godine.

Smatram da bi odmah nakon formiranja nove vlade trebalo napraviti program ubrzane privatizacije: organizovati u više gradova aukcije i tendere i značajnije ubrzati privatizaciju preko Akcijskog fonda. Istovremeno, odnosno odmah, treba otpočeti i pripremu za podelu besplatnih akcija iz Privatizacionog registra, na koju će pravo imati svi punoletni građani Srbije, koji ih do sada nisu stekli.

Zakon kaže da podela besplatnih akcija iz Privatizacionog registra ide tek po okončanju privatizacije. Najavljujete li Vi to izmene Zakona o privatizaciji?

– Stav Demokratske stranke, na kome će se takođe insistirati u koalicionom dogovoru, jeste da odmah i hitno treba da se uradi procena vrednosti najvećih sistema i da se deo njihovih akcija prebaci u Privatizacioni registar. Čim se to završi, treba da se ide na podelu besplatnih akcija svim punoletnim građanima Srbije, koji ih u dosadašnjem toku privatizacije nisu dobili. U Privatizacionom registru su, inače, već paketi od 15 odsto akcija oko 80 preduzeća prodatih na tenderima, a tu ima i prilično atraktivnih hartija: fabrika duvana, cementara, šećerana, preduzeća za puteve, poljoprivrednih kombinata… Procenjuje se da će pravo na besplatne akcije iz Privatizacionog registra imati oko 4,5 miliona ljudi i podela akcija će ići ravnopravno, a time će se u ogromnoj meri i ojačati naše tržište kapitala.

Kompletan javni sektor je i kod one prve vlade i ove druge ostao van tranzicionih dešavanja. Utisak je da izvršna vlast, ma koja stranka je personifikovala, zazire od otvaranja tog poglavlja?

– U javnim preduzećima su izražene velike socijalne tenzije jer, objektivno, ta preduzeća imaju veliki broj zaposlenih. Ulazak u restrukturisanje takvih sistema predstavlja politički prilično riskantan potez. Takve mere u fazi dok se sprovode ne mogu da donesu političke poene. Naprotiv, unapred se mora računati na negativne, iako se do sada kod nas, zašto ne reći, javna preduzeća doživljavaju kao partijski plen.

Očekivanja

Učestvovali ste u petooktobarskom pokretu 2000. godine. Kako ste tada zamišljali Srbiju u 2007.? Da li su i Vaša očekivanja, kao što je sa najvećim brojem građana, izneverena?

– Jeste. Te jeseni 2000. zaista smo verovali da će Srbija 2007. biti na pragu Evropske unije. Plan je bio da sve zahteve, sve standarde do tada ispunimo, kako bismo se 2007. kandidovali za članstvo u evropskoj porodici naroda. Na žalost, to se nije desilo i ja mislim da je Srbija tu šansu za brže uključenje u EU izgubila ubistvom Zorana Đinđića. To je bio prelomni trenutak. Tu je otupljena oštrica i tranzicije i evropskih približavanja. I iz ugla ovih prethodnih sedam godina, katastrofa bi bila ako Srbija za narednih sedam godina ne postane članica Evropske unije. I ja ću lično smatrati da sam potpuno promašio u politici, ako 2014. godine Srbija ne bude u Evropskoj uniji.

Zalažem se za ubrzanje restrukturisanja i privatizaciju EPS-a, NIS-a i ostalih javnih preduzeća, ali na takav način da se, u najkraćem mogućem roku, uvedu u njih strateški partneri, a ne da se prodaju.

Kako izgleda razrada tog modela?

– Dakle, dobrodošao je svako ko je spreman da investira u proizvodnju struje iz hidrocentrala, termocentrala, vetrenjača… U ove segmente EPS-a moguće je investirati milijarde, kojima bi Srbija povećala proizvodnju, unapredila ekologiju, izvoz električne energije… Privatizacija Bajine Bašte, ili termoelektrane Kolubara – odmah. Ali, pod uslovom da država zadrži u svom vlasništvu distribuciju, odnosno mrežu, jer time zadržava uticaj na sistem, kako bi držala pod kontrolom energetsku sigurnost zemlje.

Kada je NIS u pitanju, Srbija nema para da renovira i rekonstruiše rafinerije na takav način da kvalitet goriva, zaštita i ekologija budu na evropskim standardima. I tu treba tražiti partnere, ali zadržati mrežu naftovoda i gasovoda koji prolaze kroz našu teritoriju.

Na železnici, isto tako, treba zadržati pruge i uložiti u njih, ali pustiti privatnike da, ispunjavajući standarde, organizuju saobraćaj. Vozovi bi nam tada bili moderniji, usluga bolja, a i ŽTP bi bio primoran da se bori za bolji kvalitet usluga.

Mislim da Telekom, u nekoliko narednih godina, ne treba prodavati posle ove dve uspešne akvizicije, u Republici Srpskoj i treće licence za Crnu Goru. Time je stvoren milje za njegov značajan rast i dok se tu ne postigne maksimum, ne treba ići u prodaju.

Demokratska stranka, čiji ste visoki funkcioner, biće okosnica nove vlade. Može se pretpostaviti da nova vlada neće biti samo promena personalnog sastava, već da će značiti novi milje?

– Naravno. Glavni segmenti tog novog miljea biće ubrzanje procesa tranzicije u Srbiji, mnogo veće uvažavanje zahteva privrednika i preduzetnika. Zatim, podsticanje veće konkurencije na tržištu. Mi smo nekoliko stvari već najavili, kao što je 1.000 novih projekata koji će biti finansirani iz budžeta. Tu je i redefinisanje prioriteta iz Nacionalnog investicionog plana. Nesporno je da nam je NIP potreban, ali su prioriteti pogrešno postavljeni.

– Ima, naravno, mnogo konkretnih predloga iza kojih mi stojimo i koje ćemo realizovati: od oslobađanja poreza za kupovinu prvog stana, do onih 100 evra po hektaru zasejanih površina za individualna gazdinstva, pa povećanje agrarnog budžeta i završetka Koridora 10.

„Tajkuni“

Činjenica je da je tranzicija u Srbiji, u prethodnih pet godina, iznedrila i svojevrsnu tajkunizaciju, odnosno kartelizaciju privrede?

– Desila nam se i ta pojava. Kada sam govorio i hvalio rezultate srpskih preduzetnika i vlasnika kapitala, mislio sam i na najveće, one koji se zovu „tajkuni“. Nesporno je da oni, svojim radom, daju doprinos ubrzanju razvoja Srbije. Da li pri tome prave štetu, i koliku, to je već stvar državnih organa koji se bave legalnošću poslovanja. Do sada, međutim, nisam nigde pročitao da je neko od velikih privrednika i preduzetnika, tzv. tajkuna, za nešto konkretno odgovarao. Bilo je napada i prozivki, ali niko nije odgovarao, što znači da ili oni nisu krivi, ili država nema snage da uđe u obračun sa njima, priznajući im tako nedodirljivost. U ovoj situaciji oni više doprinose Srbiji nego što joj štete, pri čemu nije nemoguće da joj štete, ali to nije dokazano. Ima napada, prozivki i kritika u novinama na njihov račun, ali je isto tako činjenica da su oni partneri najvećih svetskih kompanija, da puno investiraju u Srbiju, da zapošljavaju sve više ljudi, da su im planovi ambiciozni…

Tu je i zakon o ravnomernom regionalnom razvoju. Moraju da se daju konkretni podsticaji poreske i ukupne ekonomske politike nerazvijenim područjima. Imali smo poplave u Jaši Tomiću, Međi, Sečnju. Da je tada taj region, na primer, država proglasila industrijskim biznis parkom i propisala niže poreze za narednih deset godina, verujem da bi se za otvaranje pogona odlučili svi koji žele jeftiniju proizvodnju.

Dajete naznake buduće ekonomske politike?

– Da. Zalagaćemo se za takvu ekonomsku politiku, uz apsolutno ispunjavanje međunarodnih obaveza Srbije, nastavak evropskih integracija i privlačenje najmanje dve milijarde dolara godišnje direktnih grinfild investicija koje će otvarati radna mesta u proizvodnim i uslužnim pogonima. Zatim, investicije kroz projekte smanjivanja energetske zavisnosti Srbije preko izgradnje mreže naftovoda i gasovoda. Izgradnje sekundarne mreže gasovoda po gradovima i fabrikama, kako bi se smanjio utrošak energije i obezbedila ekologija i konkurentnost proizvoda.

Kako komentarišete odugovlačenja oko formiranja nove vlade, jer izgleda da će ceo prvi ovogodišnji kvartal proći u kombinacijama?

– Srbija već strašno gubi. Gubi, jer smo jedina zemlja koja nije u procesu evropskih integracija. Srbija gubi zato što nema novih investicija. Srbija gubi zato što se ne dešavaju stvari koje bi trebalo da omoguće bolji život građanima Srbije. Verujem da će vlada biti formirana, ali moje procene su da do toga neće doći pre prve polovine aprila, što je velika docnja.

U predizbornoj kampanji ekonomska pitanja su bila u prvom planu, ali čim su izbori prošli političke teme su, iznova, preuzele prvenstvo?

– U zemljama u tranziciji, kao što je naša, teško je razdvojiti politiku od ekonomije, ekonomsku politiku od čiste politike. Najmanje iz dva razloga. Srbija je, najpre, zemlja u kojoj se još uvek dešavaju velike političke turbulencije. Nema godine u kojoj neka politička tema nije dominantna mesecima. Da podsetim, prva polovina prošle godine prošla je u znaku rasprava o razdvajanju Srbije i Crne Gore, onda je na dnevni red došlo Kosovo… Ove godine dominira pitanje rešavanja statusa Kosova, a tu je i Ratko Mladić, Međunarodni sud u Hagu, genocid u Srebrenici…, sve same teme u kojima punu dominaciju imaju političari. Mi, naprosto, i danas živimo u raljama politike iz 90-ih godina.

U kontekstu tih ralja 90-ih na delu, malo-malo, pa imamo pozivanje na ekonomski patriotizam. Opet je aktuelna Slovenija?

– To je skandalozno. Ministar Lalović traži, zbog nepotpisivanja sporazuma između Srbije i Slovenije, vezano za isplatu penzija ljudima koji su radili u Sloveniji i problema koji su oko toga iskrsli, da se onemogući dalje napredovanje Gorenja, Merkatora, Kolinske i ostalih slovenačkih kompanija na srpskom tržištu?! Toj je izjavi dat veliki publicitet u medijima, a ja sam njome, naprosto, bio šokiran. Sve me to, kao u vremeplovu, podsetilo na grotesknu figuru naše negdašnje političke scene, onu Radu Lambadu koja je, igrajući kolo, pretila i Slovencima i čitavom svetu. Čime: srpskim sankcijama?! Kao, ne razumeju nas dobro, nisu nimalo korektni prema Srbima!

Da sada pogledamo šta kažu činjenice: Gorenje je napravilo fabriku u Valjevu, sada gradi još jednu, investiralo je nekoliko desetina miliona evra u Srbiju, zaposlilo stotine radnika, plaća porez ovoj državi, otvara servisne mreže, pomaže razvoj Srbije… Merkator je uložio više od stotinu miliona evra, zaposlio oko hiljadu ljudi, daje doprinos društvenom proizvodu Srbije, kupuje ovdašnje proizvode, pospešuje konkurenciju… I, sada treba onemogućiti Gorenje i Merkator?!

Državne probleme treba da rešavaju države i vlade međusobno, a ja se, kao predsednik Privredne komore, energično protivim bilo kakvom uplitanju politike u privredu. Politički problemi ne rešavaju se ograničavanjem tržišnih sloboda, niti kažnjavanjem onih koji dolaze, investiraju i prave rezultate.

Zalažete se i borite da na ove prostore dođu investitori i otvore nova radna mesta, a nekome pada na pamet da istoriju vraća unazad i tako referentnost Srbije, kao investicione destinacije, dovodi u pitanje. To su katastrofalne stvari kojima se treba žestoko suprotstaviti: onaj ko razmišlja na prethodni način ne može biti u izvršnoj vlasti – zbog svoje retrogradnosti i štete koju trpi Srbija radi sličnih izjava.

Nije li u javnosti stvarana klima podvojenosti – bolje je da kupuju domaći nego strani investitori?

– Ne bih želeo da se investitori u Srbiji dele na domaće i strane. Investitor je samo investitor. Potrebni su i jedni i drugi. Generalno gledajući, Srbija je privukla značajne inostrane investicije u periodu od 2000. do 2006. godine, i one iznose oko osam milijardi dolara. Ipak, treba napomenuti da je reč o cifri koja je manja od investicija u zemljama u regionu. Primeri Češke, Poljske, Mađarske pokazuju da su ove zemlje premašile dvadeset milijardi dolara, i to je znak da u Srbiji postoji još dosta prostora za privlačenje investicija. Karakteristična je, zatim, i pojava koncentracije investicija iz zemalja iz kojih dolaze. Preko 75 odsto direktnih stranih investicija, u prethodnih šest godina, stiglo je iz pet zemalja: Norveške, Nemačke, Grčke, Austrije i Holandije. To može da se protumači i kao dobra i kao loša stvar. Dobra, jer su primeri tih investitora pozitivni pa privlače nove, a loša zbog toga što Srbija nije uspela da se predstavi i promoviše na širem tržištu na kojem ima slobodnog kapitala.

U Privrednoj komori Srbije radili smo istraživanje o pozitivnim faktorima koji doprinose prilivu stranih investicija i konstatovali da njih ima više. Relativno smo veliko tržište, imamo dobar geostrateški položaj, računajući, posebno, CEFTA region. Srbija postaje sve atraktivnija, posebno kada se zna da, izuzev sa Moldavijom, ima granicu sa svim zemljama u regionu CEFTE. Izgrađena infrastruktura i, posebno, Dunav, pa veza tri mora sa Srbijom, značajan su faktor te atraktivnosti, pošto se sa beogradske ili pančevačke obale, na primer, može lako domašiti veliki broj destinacija. Vrlo je bitan i preferencijalni tretman u trgovini sa Evropskom unijom. Neke zemlje iz našeg okruženja, koje su ušle u Evropsku uniju, izgubile su taj tretman, a Srbija ga ima i dalje i to će, kako budemo išli ka evropskim integracijama, postajati naša još značajnija konkurentska prednost.

A šta Srbija nema, a investitori traže?

– Investitori traže stabilnu političku situaciju, a Srbija, nažalost, to nema, barem ne u meri u kojoj se to očekuje. Kontinuitet sprovođenja odgovarajuće razvojne politike nije održavan. Podsetimo se samo gospodina Maršićanina koji je najavljivao revizije privatizacije, poništavanja, preispitivanja… Mi, nadalje, nismo dovoljno konkurentni kada je u pitanju transfer profita i repatrijacija kapitala. Repatrijacija profita je nešto što Srbija mora da reguliše, obezbeđujući investitorima potpunu slobodu, a dokazujući da profit koji se ovde zaradi može da se nosi svuda, pod uslovom da je onaj što ga iznosi platio sve što treba državi.

Priče o jeftinoj radnoj snazi kao velikom stimulansu dolaska inostranog kapitala treba, smatram, izbaciti. Mi imamo visokokvalifikovanu i konkurentnu radnu snagu, a nije referentno biti „jeftin“. Mnogi ovdašnji političari, takođe, kažu da mi danas imamo veću cenu radne snage i penzije u odnosu na Rumuniju i Bugarsku koje su u Evropskoj uniji. Dabome, i treba da imamo zbog toga što naši ljudi govore strane jezike, obrazovaniji su, imaju više međunarodnog iskustva.

Kakva su Vaša iskustva sa domaćim privrednicima?

– Izuzetno poštujem svakog čoveka koji, kada se probudi nekog jutra, odluči da napusti svoju činovničku dužnost, posao u privatnoj firmi ili državnoj instituciji i da sve stavi na kocku – i krene da sam radi, proizvodi, pruža uslugu, i tako izdržava sebe, svoju porodicu, rodbinu. Reč je o ljudima koji zaslužuju maksimalno poštovanje.

Napravite anketu u vašoj redakciji ili ovde u Komori: koliko je osoba spremno na rizik te vrste i videćete da je takvih ljudi malo. To može da bude i indikativan pokazatelj o tome koliko smo spremni da rizikujemo, ali i kakva je naša vera u vlastite potencijale. Zato ljude koji su to spremni da rade treba poštovati, a država mora da ih sasluša i da im pomogne jer su dragoceni pošto objedinjavaju preduzetnički duh, hrabrost, preduzimljivost, sklonost ka riziku…

Oni čine Srbiju uspešnom, bogatom i lepom za život, zato i zaslužuju drugačiji tretman, a ne prozivke i osude tipa „zločinačko udruživanje za privredni kriminal“. Svako ko je kriv, nesporno je, treba da odgovara, ali vratimo film malo unatrag: šta se u prethodne dve godine desilo sa desetak najvećih privrednih afera? Kakav je njihov epilog? Nema ga. Mnogo vremena protiče od početka „slučaja“ do njegovog epiloga, koji bi trebalo da označi kaznu za svakoga ko se ogrešio o zakon. Ali u međuvremenu, dok se ne dokaže krivica, sve odjekuje od teških reči, osude i harange koja se vodi sa svih strana. U takvoj klimi malo će ko da se usudi da investira; naprotiv, oni koji rade počeće da razmišljaju da svoju proizvodnju zamene za mir, sigurnost, hladovinu i štednu knjižicu.