Да ли се и вама чини да предизборне поруке већине политичких партија вређају интелигенцију бирача?
Данијел Цвијетићанин
Бојим се да ће, због тога, многи одустати од гласања, а и они који узму у руку гласачки листић осетиће извесну дозу гађења, или бар нелагодности. Није тајна да, у предизборно време, добро плаћене маркетиншке агенције сугеришу странкама да говоре само оно што бирачи желе да чују. И зато ме мање брину несувисле пароле и безобзирна обећања страначких активиста, а много више узроци који су до њих довели. А то су очекивања грађана.
Брине ме што грађани очекују од својих политичких лидера да се понашају као газде у предузећу које се зове “Државна привреда”. Брине ме што од политичара очекују решење проблема запошљавања, субвенционисања или кредитирања, па чак и повећавања нивоа производње, плата или пензија. Брине ме што, уместо тога, грађани од политичких лидера не захтевају економске слободе и више реда у држави.
Политичке странке имају скоро потпуно једнаке економске програме: обећати запошљавање, стабилност, изградњу, кредите, раст пензија и плата, као и све друге мере за заштиту сиромашних. (Да ли сте приметили да у свакој новој изборној кампањи, са порастом предизборне “бриге” о сиромашнима, сиротиња чини све већи део популације?) Није ми тешко да замислим како, после заморних предизборних турнеја по “терену”, у топлом кутку неког ресторана, промрзли активисти збијају ведре шале на рачун обећања која су дали. Али ако бирачи очекују немогуће, онда је нормално да им се то немогуће и обећа.
Вероватно да није свакоме јасно да у оном тренутку када обећају веће пензије, или плате за државну управу, тог истог тренутка обећавају да ће одузети део прихода осталим категоријама становништва. Обећали су вам нов скијашки центар? Одлично, али помислите како се у том тренутку осећају они порески обвезници који ће изградњу тог скијашког центра морати да плате! Држава је та која може да врши трансфере, али не може никоме ништа дати, ако није некоме претходно одузела. Гледана кроз овакву економску призму, великодушна изборна обећања изгледају друкчије, пошто се намеће питање: да ли је држава та која најбоље зна где треба “долити”, а одакле треба “одлити”?
Уместо да намеће сопствена, диригована решења, често и мимо закона, држава је обавезна да обезбеди економску слободу сваком индивидуалном субјекту: предузетнику, финансијеру, раднику, менаџеру… Ова врста слободе подразумева ред, поштовање закона и једнакост свих пред законом. Подразумева, такође, увођење и доследну (потпуну) примену процедура и регистара који помажу у решавању својинских или уговорних спорова. У уређеном правном поретку улога државе, а нарочито партијских активиста, била би далеко скромнија. Зато међу политичарима не треба тражити одушевљене присталице слободе и чвршћег правног поретка. Они би то могли постати тек под снажнијим притиском очекивања својих бирача.
