Nije moglo da se desi da neko uđe u moju kuću, a da ne pojede kolače, kaže Bosa Milanović, vlasnica radionice za izradu torti i kolača „Dela Bosa“

Brojnim priznanjima koja je dobila od Udruženja ugostiteljskih radnika i drugih staleških organizacija u Nišu, Bosa Milanović, vlasnica radionice za izradu torti i kolača „Dela Bosa“ pridodala je još jedno – „Cvet uspeha za ženu zmaja“ koje dodeljuje Udruženje poslovnih žena Srbije. Pravljenje torti i kolača je oduvek bio Bosin hobi, ali nije se nadala da će to postati njeno glavno zanimanje. Na to su je više naterale okolnosti, nego želja da hobi pretvori u zanat. Po diplomi sanitarni tehničar, dugo je radila u niškoj Industriji mesa „Poljopromet“ gde je obavljala razne poslove, od obračunske do izvozne službe, a njeno poslednje zanimanje u toj firmi bilo je – personalni referent. Kada je posle 27 godina rada ostala bez posla, našla se u teškoj psihičkoj situaciji i razmišljala je kako da izađe iz tog, kako kaže, iznenadnog haosa.

– Firma je propala vrlo brzo. Sve je krenulo nizbrdo, a od 1996. godine smo bili u stečaju. Nadala sam se da ćemo da se izvučemo, jer je reč o hrani, ali nismo uspeli. Otišla sam na tržište rada sa 50 posto nadoknade. To meni nije bilo dovoljno, bez otpremnine i ušteđevine našla sam se na ulici. Bila sam u haosu, bojala sam se da ću psihički da propadnem, jer nigde sebe nisam mogla da pronađem. Shvatila sam da mi ustvari nedostaje posao, priseća se Bosa tih teških trenutaka.

Odlučila je da otvori radionicu za torte i kolače, jer je to najbolje znala da radi. Kako kaže, sva deca iz familije su od nje dobijala torte za rođendane i druga slavlja. Nije moglo da se zamisli da neko uđe u njenu kuću, a da ne pojede kolače. To najbolje znaju drugovi njene dece. Najpre je počela da radi za svoje prijatelje, a zatim za prijatelje njenih prijatelja i glas o njenom umeću počeo je da se širi. Za druge je počela da radi septembra 1999. godine, a prvi kupac bila je „jedna gospođa sa nefrologije“ koja je naručila svadbenu tortu za kćerku. U početku su joj pomagali ukućani, a zatim je primila dve radnice.

– Rešila sam da se istaknem po kvalitetu i izgledu, da se prepozna pečat moga rada. Probudio se u meni neki inat, jer sam bez posla ostala u vreme kada je trebalo da ubiram plodove dotadašnjeg rada, a ne u poznim godinama da razmišljam o novom početku. Svi su mi govorili da sam u rizičnoj grupi, a ja sam, nasuprot tome, smatrala da žena u tim godinama može ozbiljnije da se posveti poslu, jer su joj deca odrasla i osamostalila se, priča za Ekonometar ova uspešna žena.

Prve godine nije htela da uzme start ap kredit, jer se bojala, kako kaže, da joj se nešto ne desi, pa da ostavi dugove deci. Naredne, 2006. godine, je iskoristila kredit Nacionalne službe zapošljavanja za samozapošljavanje, kao i start ap kredit u iznosu od 560.000 dinara, da bi nabavila opremu. Uložila je i ušteđevinu svog supruga, penzionera i 1. jula te godine registrovala je firmu.

Iz njene radionice dnevno izađe po stotinak kilograma torti i kolača koje pojedu gosti nekoliko niških hotela i restorana. Među kupcima su i dečji vrtići i privatni naručioci za rođendane, svadbe, slave, a odnedavno i crkva čiji su se velikodostojnici veoma pohvalno izrazili o njenim proizvodima. Ima dobru saradnju sa Ugostiteljskom školom čiji učenici ovde dolaze na praksu, a ovih dana će dve mlade radnice dobiti stalni posao.

– Sve se radi ručno, posao je vrlo težak, ali mi je vratio mir. Konkurencija u Nišu je veoma velika, pa se trudim da tržište osvajam kvalitetom. Moja zamisao bila je da radim za velike markete gde bi se moji proizvodi prodavali u luksuznim pakovanjima, ali oni su hteli veliku maržu. Shvatila sam da bogati hoće da zarađuju na siromašnima, pa sam odustala od toga, kaže „umetnica“ za torte i kolače.