U 15 reprezentativnih galerija u Americi nalaze se moji radovi. Amerika je produktivna zemlja i ovde mora da se postigne određen nivo produkcije, kaže Boban Ilić koji je potpisao desetogodišnji ekskluzivni ugovor sa kompanijom iz Kalifornije koja plasira njegova dela a on – živi od svoje umetnosti

Biznis i umetnost. Umetnost i biznis. Bez obzira na ovu malu igru reč čini se da su oni danas povezani više nego ikada. U Americi je uobičajeno da umetnici brigu o svojim poslovima poveravaju agentima ili specijalizovanim agencijama, a oni se posvećuju samo stvaralaštvu. Rasterećeni brige kada i gde će imati izložbu, ko su kupci njihovih dela i pregovaranja o cenama, mogu da rade ono za šta su bogomdani. Oni drugi, manje srećni ili sa manje osećaja za značaj marketinga i odnosa sa javnošću, osuđeni su da tavore.

Jedan od malobrojnih srpskih vajara koji je u Americi napravio zavidnu karijeru jeste Boban Ilić, iz Čikaga. Danas, u svojim ranim četrdesetim godinama, na vrhuncu karijere, slobodno može da kaže da je isključivo vajar, čiji je zadatak da stvara neobična dela, a da se o njihovom plasmanu brinu drugi. Živi isključivo od umetnosti. Kako kaže u razgovoru za Magazin Biznis, on je redak slučaj – jedan u hiljadu.

Ipak, da ne bude zabune, i Boban Ilić je prešao dug put do uspeha. Rođen je u Nišu, gde je završio Dizajnersku školu, a studije vajarstva na Fakultetu primenjenih umetnosti u Beogradu, u klasi profesora Vojislava Vujsića i Nandora Glida. Živeo je i radio na relaciji tri grada: Beograd – Herceg Novi – Niš. A onda je jedna izložba na trećoj godini studija, organizovana zahvaljujući Fulbrajtovoj fondaciji, preokrenula njegov umetnički put. Susret sa Čikagom bio je ljubav na prvi pogled. Zaljubljenik u pokret i dinamiku kojom odiše grad na obali Mičigenskog jezera, rešio je da se jednog dana vrati i okuša u sredini gde se uspeh meri cenom koja se plaća za vaša dela. Devedesetih godina prošlog veka počeo je da gradi karijeru u SAD. Polako, korak po korak. Jedno vreme je, kao i mnogi drugi umetnici, preko nedelje radio, a vikendom organizovao izložbe, družio se sa američkim umetnicima, učio jezik i kako da proda svoj talenat.

U Americi je, vremenom, postao prepoznatljivo ime zahvaljujući skulpturama od – kašika. Danas se Boban Ilić sa punim pravom stavlja u red najpoznatijih američkih vajara. Posetioci sajta i virtuelne galerije www.boban.com mogu videti deo njegovog stvaralaštva. Dominiraju monumentalne biste mitskih junaka u dinamičnom pokretu, izraženih muskulatura u energičnim pozama, koje kao da balansiraju van ovog prostora i vremena, stvarajući utisak da gravitacije nema. A sve to napravljeno samo od kašika.

– Moje skulpture i Čikago kao da se dopunjuju i spajaju u neprestanom pokretu. Pored toga, ovde ima dosta naših ljudi što mi puno znači. U biznisu nemam mnogo kontakta sa njima, ali u svakodnevnom životu da, objašnjava Boban Ilić.

• Odakle ideja da počnete da radite sa kašikama?

– Kada sam došao ovde tražio sam način kako da što pre izrazim svoj talenat. Nisam imao novac da odlivam skulpture u bronzi. Koristio sam razne materijale i elemente koje sam mogao da nađem: satove, aparate za šišanje, stare alate, delove ambalaže… Tragao sam za pravim materijalom, sve dok se jednog dana, sasvim slučajno, nije pojavila kašika. Odmah mi se dopalo kako leži u ruci. Jednostavno, ima prepoznatljiv polukrug. Za mene je ona isto što i glina za nekog drugog umetnika. Počeo sam da pravim figure od kašika koje sam kupovao u antikvarnicama, jer su bile jeftinije. Ispostavilo se, međutim, da je upravo to postao veliki kvalitet mojih skulptura, jer su se razlikovale od svih drugih na američkom tržištu. Tako sam dobio kvalitet za kojim sam tragao celog života – prepoznatljivost. Danas na proizvodnju skulptura utrošim jednu tonu kašika godišnje.

• Da li je teško ostvariti “američki san” o uspehu i može li se u Čikagu živeti od umetnosti?

– U svakom slučaju, postoji jedan mali problem sa našim umetnicima u Americi. Mislim da sam ja jedan od malobrojnih koji živi od umetnosti. Ima ovde dosta umetnika, ali je malo njih došlo do galerijskog nivoa. Jedno je ako u našoj crkvi napravimo improvizovanu izložbu, a drugo ako si zastupljen u galerijama. U 15 reprezentativnih galerija u Americi nalaze se moji radovi, što originali, što odlivci. Samo u tom slučaju možeš da budeš primećen i prisutan na nekoj sceni. Amerika je produktivna zemlja i ovde mora da se postigne određen nivo produkcije. Malo jeste surovo govoriti o produkciji, a ne samo o umetnosti, ali je tako. Moram priznati da mi je nekada teško da stvaram, nemam uvek inspiraciju, ali zadatke koje imam i obaveze koje sam preuzeo niko ne može odraditi umesto mene, jer rad na skulpturama je tako ličan, individualan. Ni ja ne znam ponekad kako će izgledati završnica.

• Na čemu trenutno radite? Planirate li uskoro izložbu u Srbiji?

– Radim skulpturu Ikara, koju do kraja ove godine treba da završim za naručioca iz Londona. Visoka je oko tri metra zajedno sa postoljem. Biće postavljena u jednoj poslovnoj zgradi. U Nišu je 22. novembra otvorena moja izložba, na kojoj sam izložio i jedan rad iz starog perioda. Što se Beograda tiče, ja nikada nisam bio nezvani gost. Izlagaću kada me pozovu. Jasno mi je da svi reprezentativni izložbeni prostori imaju svoj godišnji plan i da se konkuriše ranije.

• Kako je došlo do toga da potpišete ugovor kojim ste 10 godina vezani za agenciju koja vas sada zastupa? Da li ikada pomislite da ta veza ograničava vašu slobodu izražavanja?

– Svakako ne, jer ne bih to sve uradio da sam imao bilo kakav osećaj da ću biti sputan. Najbitnija mi je bila moja sloboda i to da ne menjam svoj stil. Kompanija koja mene zastupa je jedna od tri najjače agencije takve vrste u Americi. Imaju samo dva vajara. Pregovarali smo dve godine. Početno me je strašno uplašila dužina ugovora koji su mi ponudili. Sada vidim da je sve to za mene jedna velika beneficija.

• Da li svetska finansijska kriza utiče na prodaju vaših dela?

– Male su šanse da ce prodaja mojih dela biti dovedena u pitanje. Stagnacija u biznisu je očigledna. Svetska kriza diktira i tržište robe, ali i celu industriju umetnosti. Poprilično sam siguran da sam preboleo neke „dečije bolesti”, tako da sada putujem u mislima od projekta do projekta. Imam prilično jasan uvid u to kako će izgledati moja buduća karijera. Planiram da se za deset godina penzionišem i pročitam knjige koje sam u međuvremenu propustio. Možda ću se umetnošću baviti iz ljubavi. U ovom obliku biznisa to je iscrpljujuće. Ritam je strahovit i veliki su zahtevi. Tehnika i način na koji radim su veoma teški i ozbiljni.

Opširnije u štampanom izdanju