Производњу почели у подруму, а затим подигли погон у Александрову код Ниша који још не ради пуним капацитетом

Деведесетих година, Слађана, дипломирани хемичар и њен супруг Кирил Киров, инжењер електронике, остали су без посла, она у фабрици коже „Ђука Динић“, он у Електронској индустрији. Размишљали су шта да раде, а онда су се заинтересовали за шитаке. У то време, заљубљеник у печурке био је један професор Пољопривредног факултета у Земуну од којег су понешто научили, а читали су и оно што може да се нађе на интернету.

Имали су само хиљаду евра, довољно за почетак. Набавили су компаст, семе, полице, вентилаторе, радијатор и кренули у подруму своје куће у Нишу. Просторија је била идеална за производњу, али мала. Могло је да стане 180 врећица са по десет килограма компаста, довољно тек за 500 до 600 килограма печурки за пет-шест месеци, што значи нешто преко једне тоне годишње.

У почетку нису имали проблема са пласманом, јер су људи сазнали за лековита својства шитаке и почели су да је траже. Посао је кренуо, Слађана и Кирил су брзо ушли у суштину производње, али је тржиште тражило још, па су одлучили да подигну нови објекат и да се озбиљније баве овим послом.

Опширније у штампаном издању