Сваки занат је златан, од њега се човек не може обогатити али и никада неће бити без пара – порука је ваљевског кројача Живорада Ракића који је радно активан и у 86. години

Када чује да се неко уморио од рада Живорад Ракић (рођен 1921), пензионисани кројач из Ваљева, прво се насмеје а одмах потом и ражести. Оне који га боље познају таква реакција не изненађује, јер се он пуних 70 година не одваја од своје “сингерице”. Да се погрешно не разуме: поента ове приче није његово пуко “црнчење”, већ љубав према кројачком занату, раду као смислу живота и јединственом еликсиру за дуговечност.

Још као четрнаестогодишњак, из родног села Ровни упутио се на занат у Ваљево код тада познатог мајстора Чедомира Живковића. Уз вредно учење, рад и слушање старијих занат завршава 1938. године. Запошљава се у радионици код браће Лучић и ту остаје до 1944. године када узима пушку у руке као борац бригаде која ослобађа Београд. Непријатељско зрно га није хтело, па прав и здрав одлази у радионицу војних униформи у Крагујевцу, а по повратку у Ваљево добија стални посао у друштвеном конфекцијском предузећу “Узор”.

Колекција “Жилијен”

Када је деда Живорад својим унукама у Београду, минулог лета, сашио, у својој креацији, неке делове гардеробе, многе њихове пријатељице нису могле да остану равнодушне, молећи их да им кажу у којем су их бутику купиле. Унуке су дуго чувале тајну, а на крају су објасниле да атрактивни делови њихове гардеробе потичу из колекције “Жилијен”.
После инсистирања да открију које веште руке стоје иза те колекције, поносно су казале да је у питању кројачка радионица њиховог деде Живорада Ракића из Ваљева. Изненађење је било још веће када су унуке додале да њихов деда шије и креира – у 86. години.

– За 33 године колико сам био у “Узору” никада нисам изостао са посла а није ми се десило ни да закасним. Није то никакво “чудо” невиђено, већ последица тога што сам васпитаван радом, волео свој занат и предузеће. Сви који кажу да су пропали од рада – лажу. Моје искуство говори да је рад еликсир посебне врсте, не само за дуговечност, већ уопште за смисао живота сваког човека. Ја сам радио пре подне у предузећу а поподне и увече кући. И када су ме “отерали” у пензију наставио сам да радим и као што видите ништа ми не фали и не сећам се када сам последњи пут био код лекара – каже Живорад.

Док је добовао прстима по каишу на “сингерици” која је пре више од 60 година плаћена 4.850 динара, за те паре су се могла купити четири пара волова, крепки саговорник прича како је мода увек била у моди. И док су се носила народна одела, па и када се прешло на грађанско одевање, и да су о облачењу и гардероби подједнако водили рачуна и варошки људи и сеоски домаћини. И мушкарци и жене. Не може а да се не сети ваљевског боема Стеве Ђукића, којем је сашио пет народних одела и која он није скидао ни у време када су се појавиле фармерице. Данас наћи мајстора да сашије народно одело, вели, исто је као тражити иглу у пласту сена, иако су наручиоци спремни сувим златом да га плате. Због тога га и чуди зашто школе, па и поједине академије, игноришу кројачки занат од којег би не мали број људи могао добро да живи. Иначе, највише посла за кројаче, истиче наш саговорник, било је у времену реалсоцијализма, јер су тада сви имали добре плате а могли су да купују и на кредит.

Тадић зна да носи

Питали смо нашег саговорника који домаћи политичари држе до моде и елеганције, на шта је одговорио да их има више и да је њиховим облачењем задовољан. Ипак, као најелегантнијег издвојио је Бориса Тадића, председника Србије, за којег вели да зна да “носи”одела.
Уз ову констатацију додао је и мудру српску изреку која каже: Добром човеку све добро стоји!

– Руку на срце, и данас људи у овој беспарици воде рачуна о облачењу, али од када су главни дућани постали бувљаци препуни трећеразредне кинеске и друге гардеробе сумњивог квалитета, о неком вишем нивоу се не може говорити. Ја се надам да ће брзо доћи бољи дани, али сам исто тако разочаран што кројачки занат више нико неће да учи. Имам кућу у насељу са преко 3.000 становника и у њему сам ја са 86 година старости једини кројач. Морам да подсетим младе људе да је сваки занат златан. Додуше, од њега се човек не може обогатити, али увек ће имати пара. Зар је то мало – вели Живорад на чијем радном столу су стајале уредно сложене “Бурде” из шездесетих година прошлог века до најновијих, модних часописа и ревија – “Корнелија”, ”Манекен”, “Модни лист” и “Елегантисима”, у оригиналном италијанском издању. Кројачи, каже, морају увек да прате моду и трендове а он се добрим делом ослања на линије из домаћих и светских часописа. Посебно када добије наруџбине од своје деце, унука или снајки.

На крају овог пријатног сусрета, нашем саговорнику, кога смо затекли за шиваћом машином, извинили смо се због одузетог времена. Нека, казао је, али и одмах допунио речима: да ни један дан није довољно дуг ономе који ради па, макар, било то и у стотој години живота.

Драган Бошков