Ma šta političari ponekad mislili i govorili, privreda može najbolje da se razvija u okruženju u kome je inflacija niska

Da li su se zemlje koje su završile tranziciju i ušle u EU prethodno suočavale sa problemima koji danas muče Srbiju? Koliko je tačna tvrdnja naših zvaničnika da je visoka inflacija najveći problem u petoj godini tranzicionih reformi? Kako su iz tih problema izašle zemlje koje su najmlađi članovi EU? Da li su “lekovi” koje su primenjivali univerzalni i koliko na njih utiče politička volja? Jednostavno, da li i koliko njihovo iskustvo može da bude korisno za naše kreatore ekonomske politike?

Prethodna pitanja postavili smo Sigmundu Jaraiju, guverneru Centralne banke Mađarske, koji je nedavno boravio u Beogradu, želeći da od njega saznamo ima li, sa mesta na kome je, preporuku za kolegu Radovana Jelašića ili za srpsku vladu, kako da nastave da se bore za uspostavljanje makroekonomske stabilnosti, ali i za održiv privredni rast.

– I mi smo se u Mađarskoj sve do 2001. godine susretali sa problemom koji se vama danas, možda, čini nerešivim. Inflacija je bila dvocifrena, negde oko 10 odsto, kurs forinte je stalno deprecirao, što jeste dalo određene rezultate ali nikako nije moglo da donese ono što je bilo nužno – makroekonomsku stabilnost. Centralna banka je delovala u okvirima svojih nadležnosti, ali moram reći da je tek izmenama zakona o Centralnoj banci 2001. godine uneto da je njen glavni zadatak borba protiv inflacije, odnosno stabilnost cena. Tek od tog vremena Centralna banka je u potpunosti, zapravo, postala nezavisna i mogla je da da preduzima mere koje su na kraju dale rezultate – rekao je u razgovoru za Magazin Biznis gospodin Jarai.

– Moram reći da smo mi u Centralnoj banci i tada i sada bili u potpunosti uvereni da je ta zakonska promena bila u najboljem interesu naše države. Naprosto, ma šta političari ponekad mislili i govorili, privreda može najbolje da se razvija u okruženju u kome je inflacija niska. U tom pogledu, recept je uvek isti. Za nekoliko godina nam je doista pošlo za rukom da inflaciju sa 10 snizimo na tri odsto godišnjeg rasta. Zanimljivo je da su političari ponekad imali različito mišljenje od nas i različite interese. Recimo, želeli su da osiguraju brži rast plata ili da troše na investicione projekte, što sve stvara lošu klimu za održavanje niske stope inflacije. Zbog toga smo u periodu od 2001. do 2004. godine imali dosta konflikata sa vladom. Sada, kada je inflacija niska, vlada je jako ponosna na to što je postignuto, sa osmehom kaže Jarai.

Objašnjavajući kojim je to merama Centralne banke Mađarima pošlo za rukom da se izbore sa dvocifrenim rastom cena, Jarai kratko kaže da su kao instrumenti monetarne politike korišćeni devizni kurs i, naravno, kamatne stope. Centralna banka je podizala kamatnu stopu na dvonedeljne depozite položene kod nje, a tržište je uglavnom pratilo ta kretanja. Trenutno su, recimo, kamatne stope na depozite kod Centralne banke šest procenata, a komercijalne banke odlučuju samostalno o svojim aktivnim i pasivnim kamatama.

– Po našem mišljenju, kamatna marža je još uvek visoka i iznosi oko četiri procenta, jer banke na depozite položene kod njih svojim klijentima plaćaju kamatnu stopu od oko pet procenata a na plasmane koje im odobravaju zaračunavaju devet odsto, komentariše Jarai.

Kada je o kursu forinte pak reč, on podseća da je njihov osećaj 2001. godine bio da je domaća valuta potcenjena. Zato su se odlučili da dozvole slobodno “plivanje” valute. Veoma brzo je došlo do nominalne aprecijacije (povećanja vrednosti domaće valute, prim. a.) od sedam odsto i to je smanjilo inflaciju.

– Naravno, ovi naši potezi nisu mogli da prođu bez velikih polemika o tome da li je forinta bila potcenjena ili ne, a o tome se i danas diskutuje. Za nas je jedino merodavno to što se pokazalo da sa tako utvrđenim kursom naš izvoz i dalje raste velikom brzinom i mi smatramo da je to najbolji dokaz da valuta nije precenjena, tvrdi guverner Centralne banke Mađarske.

On, ujedno, podseća da kada su se odlučivali na relativno naglu nominalnu aprecijaciju, nisu u to krenuli bez veoma detaljnih analiza tuđih iskustava. A pokazalo se da su sve zemlje koje su tako nešto u jednom trenutku učinile, poput Švedske, Finske, ili Čilea na primer, na duži rok imale daleko brži privredni rast nego što je on bio u zemljama koje su primenjivale postepenu deprecijaciju valute, politiku “korak po korak”. Naravno, podseća Jarai, potrebni su određeni preduslovi da bi ova vrsta monetarne politike mogla da bude delotvorna a to je da postoji snažan institucionalni i pravni sistem, konkurencija, otvorenost privrede, priliv stranog kapitala.

– Veoma je teško precizno odrediti da li je devizni kurs precenjen ili potcenjen a, istovremeno, veoma je važno pronaći ravnotežni kurs pri kojem će inflacija biti niska a izvoz brzo rasti. Ukoliko imate visoku inflaciju ili nizak rast izvoza, onda sigurno nešto sa kursom nije u redu. U našem iskustvu posledica aprecijacije je bila opadanje inflacije a politika jakog deviznog kursa je pomogla ubrzavanje reformskog kursa i razvoja zemlje jer je za posledicu imala gašenje velikog broja preduzeća koja su imala veoma nisku produktivnost. Takva preduzeća koja su opstajala do tada zahvaljujući, pre svega, niskim platama, otišla su u stečaj, ali su zato otvarana nova, uglavnom izvozno orijentisana, u kojima su i plate bile veće, i to je dalo dodatni zamajac reformama.

Kurs forinte je, objašnjava dalje Jarai, od tada bio relativno stabilan i zapravo je njegova vrednost zavisila od ponude i tražnje. Međutim, sada dolazi do nekih većih pomeranja kursa i to počinje da predstavlja problem. Mada se sve kreće u okviru margine od plus – minus 15 procenata, dnevna fluktuiranja dosežu i 1-2 procenta, što je po oceni Centralne banke dosta značajan rast.

– Međutim, najveći problem Mađarske danas je budžetska nedisciplina. To za posledicu ima probleme u tekućim bilansima, a i naši makroekonomski rezultati nisu tako dobri kao što bi mogli da budu. Veoma nam je potreban uravnotežen budžet, ali u političkom smislu je jako teško ostvariti konsolidaciju budžetskih rashoda i to je glavni razlog što se i mi, kao Centralna banka, nalazimo u veoma osetljivoj poziciji. Naime, naša valuta trpi zbog toga. Moj savet i našim i vašim političarima, ali i ostalim kreatorima ekonomske politike jeste da akcenat mora biti stavljen na disciplinovanu i uravnoteženu fiskalnu politiku ako se želi makroekonomska stabilnost i brz razvoj zemlje, ističe Jarai.

Koliko je politička nespremnost da se vuku određeni nužni potezi bitna ne samo u tranziciji nego i po njenom okončanju, Jarai ilustruje i tvrdnjom da će se, po svemu sudeći, sa uvođenjem evra u Mađarsku, baš zbog ovih problema koje sada imaju, čekati duže nego što je prvobitno planirano. A to je trebalo da bude 2010. godina.

– Prelazak na evro bio bi veoma dobar za našu ekonomiju jer bi to dovelo do stabilizacije privrede, do nižih kamatnih stopa i bržeg ekonomskog rasta. Nema, međutim, uvođenja evra sa lošim rezultatima u ekonomskoj politici kakve mi trenutno imamo na više sektora. Jednostavno rečeno, fiskalni deficit koji iznosi 7-8 odsto GDP i porast javnog duga nisu ambijent u kome se uvodi evro. Mislim da je i vlada konačno shvatila ove probleme i zato planira da krene u drastičnu fiskalnu reformu, od čijeg ishoda očito zavisi da li ćemo pre ili kasnije ući u evrozonu, zaključuje Sigmund Jarai, guverner Centralne banke Mađarske, u razgovoru za Magazin Biznis, dodajući da bez političke volje nema rezultata u reformama.

Tanja Stanković