У Винарији Алексић се годишње произведе 500.000 литара под 15 етикета. Ове године је проширен и виноград за 40 хектара, па Винарија сада под виновом лозом има 60 хектара. У плану је и изградња винске станице – туристичког комплекса који ће омогућити комплетан ужитак
Много тога о производњи вина нису знале, али их је носила невероватна енергија: Маја Алексић Илић, Марија Алексић и Драгана Јањић
Када су се сестре Алексић – Драгана, Маја и Марија, из Врања, појавиле на тржишту вина пре девет година, сви су били изненађени – за њих нико није знао, а на сајам у Београду су те 2012. дошле са седам врста вина и две бронзане медаље са најзначајнијег светског оцењивања вина Декантер. Винари су се, према њиховој причи, питали, одакле су се појавиле. Ове 2021. године Винарија Алексић из Врања је са производњом од 500.000 литара једна од пет највећих у Србији, уколико се изузму индустријске производње.
Инсталирани капацитет винарије је 800.000 литара, а тренутно се годишње произведе 500.000 литара вина. У винарији ради 34 људи, а са сезонским радницима се тај број људи дуплира. До сада је у винарију уложено (без винограда) око милион евра. Инвестиције су, како каже, константне, јер увек треба у нешто да се улаже. Направили су нову халу, одвојили су производњу белих и црвених вина да би било довољно места. Али, за винограде је потребна и огромна механизација, тако да их наредне године тек чекају улагања.
– Завршавамо туристички објекат и надамо се да ћемо у њему прославити крај бербе. Правимо ресторан за дегустацију, а у плану је да направимо винску станицу, односно комплетан туристички комплекс са хотелом, теренима, спа центром. Уколико се примири ситуација са короном, тај пројекат би могао да почне крајем следеће године. Пошто је ИПАРД јако спор, иако постоји линија за туризам, планирамо да конкуришемо за субвенције из националних мера – каже Драгана и прича за Економетар како је све почело.
А почело је из велике породичне љубави и ритуала испијања вина уз ручак.
– Од родитеља, заправо маме и њене фамилије, наследили смо љубав према вину будући да је мама пореклом из Далмације где је култура испијања вина јако развијена. Скоро свака породица је обрађивала мали виноград и правила вино за себе и своје пријатеље. Када је њена фамилија избегла у Врање није им одговарало вино које се нудило на тржишту. Понуда и није била разнолика као данас. Они су наговорили наше родитеље да праве вино, али су то радили за нас у кући, евентуално су поклањали пријатељима и фамилији. Нисмо имали земљу и винограде већ смо куповали грожђе што је далеко лакше него кад се поседује виноград – прича Драгана Алексић.
Њени родитељи, Нада и Драган, предузетни су људи и дуго се баве производњом сточне хране у Врању. Били су успешни у том послу и 2010. су проширивали капацитете. Одлучили су да у оквиру породичне фирме направе и вински подрум осам метара испод земље, капацитета 100.000 литара. Али, без развијене стратегије – шта са толиким простором који, како каже Драгана, уопште није мали за почетнике.
– И данас кад их питам зашто су направили толики подрум немају баш јасан одговор – каже Драгана кроз смех.
Ипак, 2012. су попунили капацитет подрума и то са седам врста вина. Родитељи су им одмах препустили посао у који је уложено доста новца, имали су поверења, а оне су се пронашле.
– Замислите само да једна боца кошта један евро – колика је то вредност! – каже Драгана.
У то време она је завршила мастер на ФОН-у, а средња сестра Маја је постала дипломирани инжењер прехрамбене технологије, док је најмлађа Марија била малолетна.
– Обично се људи појаве са једном врстом вина и неколико хиљада боца. Нас је носила невероватна енергија. Много тога нисмо знале, нити ко су конкуренти, како ћемо радити дистрибуцију, коме ћемо и како продати толику количину. Зато се ваљда нисмо ничега плашиле. Већ за Нову годину, која је најважнија за продају вина, суочавамо се са првим проблемом. Наиме, ми смо до тада продали све количине ХоРеКа сектору (ресторанима, хотелима, корпорацијама), углавном у околини Врања, и људи су почели да нас зову да наруче, а ми нисмо имали више вина, па су се чак и љутили – каже Драгана.
На крилима успеха од те године сестре одлучују да оснују Винарију Алексић 2013. године, поделивши међу собом власништво. Чак је и тај моменат интересантан јер је најмлађа сестра Марија у том тренутку малолетна и мајка је морала да је заступа приликом оснивања фирме.
– И то што три сестре стоје иза винарије је такође био раритет. Жене нису много заступљене у винарству, обично се тај посао везује за мушкарце, чак и тамо где су жене власнице то се није често истицало. За наш подрум се увек везивало „три сестре, сестре Алексић“ и слично – каже Драгана.
Опширније у штампаном издању
У овом броју још и …
- ЗАШТО ЈЕ НЕОПХОДНО УВОЂЕЊЕ БЕЗБЕДНОСНИХ ПРОЦЕДУРА: Да ли је ваш пословни сајт гранитна тврђава или кула од песка
- JEДИНСТВEНИ ПРИСТУП У OДOБРAВAЊУ СТAМБEНOГ КРEДИТA ЗA ПРEДУЗEТНИКE: До стана брзо и повољно
- ПРИПРЕМА СЕ ЈУБИЛАРНА 10. ГЕНЕРАЦИЈА МЛАДИХ ЛИДЕРА: Како Делта ствара лидере
- МАПА РегМПРР О ПОДСТИЦАЈИМА РЕГИОНАЛНОГ РАЗВОЈА У ПРВОЈ ПОЛОВИНИ 2021. ГОДИНЕ: Помоћ државе привреди, аграру и институцијама
- ДРУГИ ЦИКЛУС ПРОГРАМА ПОДСТИЦАЊА ЗАПОШЉАВАЊА МЛАДИХ: Позив компанијaма да се укључе у програм „Моја прва плата“
- Следећи број Економетра излази 5. октобра 2021.
