Из свог ћошка не можеш много да видиш, мораш изаћи да видиш како раде други, каже Лазар Бараковић из чије фирме годишње изађе преко 200 сејачица за домаће и страно тржиште

У породичној радионици Лазара Бараковића “Агриа” сваке године произведе се око 200 универзалних сејачица. Конструишу их као дворедне, четворoредне, шесторедне и осморедне које су и врх њихове производње. На домаћем тржишту продали су неколико ових “мега” сејачица, а једна је и у Русији, као сајамски експонат извезен посредством кластера БИПОМ – Удружење произвођача пољопривредних машина. У нашој земљи међу произвођачима пољопривредних машина тек је троје приватника. Ова делатност је још увек “резервисана” за оно што се сматра индустријским предузећима, а међу њима породица Бараковић настоји да се издвоји конструкционим и техничким предностима својих сејачица.

Иако су првенствено намењене за сетву кукуруза, ове машине поседују механизам који пружа прецизност довољну за сетву и ратарских култура, како њихов произвођач каже – од мака до пасуља. Или, све где се у земљу баца до 120.000 зрна по хектару.

Бизнис због деце

Почетни мотиви упуштања у воде приватног предузетништва у породици Бараковић били су слични хиљадама нових малих “капиталиста”. Они су у реформском економском окружењу крајем осамдесетих година прошлог века пронашли ослонац за стварање будућности деце, тек свршених средњошколаца Бојана и Бојане. Почели су као занатска радионица, а будући да је Лазар Бараковић цео радни век провео као механичар пољопривредних машина, израда и поправка резервних делова у аграру била је њихова почетна оријентација. Бараковић објашњава да су рачуницу имали у податку да је тада годишње трошено између пет и шест немачких марака по хектару за одржавање пољопривредних машина. Ипак, одмах су почели да размишљају о производњи сејачица, јер како каже Бараковић, ни као механичар никада се није задовољавао само поправком већ га је занимала конструкција машине и начин израде.

– У свету, али и код нас, тада је кренуо велики замах сетве под фолијом. Направили смо серију од првих 30 машина и нашли купце, али су се убрзо околности промениле. Нисмо више могли да набављамо делове од осјечког “Олта”, а опало је и интересовање за ову врсту машина јер су засади под фолијама остали маргинални – каже Бараковић.

Грешка код “џона дира”

Негде средином шездесетих година прошлог века, у овдашњи велики комбинат стигла су по три “џон дир” комбајна и трактора. Била су то тада чуда технике, али после годину дана трактори су се покварили. Лазар Бараковић их је раставио, видео грешку, али наручени делови нису стизали. Међутим, земља није могла да чека, већ се примицало време сетве, и Бараковић је направио нови део, извадио из моћног “џона дира” неке делове који су сметали иако је машина била још под гаранцијом, и – трактори су кренули. За ову поправку чули су и други комбинати који су имали проблема са “Дировим” тракторима, па су овамо дошли на поправку. Када је напокон стигао и мајстор из “Џона Дира” погледао је шта је Бараковић урадио, признао му добро урађен посао и одмах га позвао да пређе код њих у фирму. Испоставило се да је у целој серији постојала грешка у производњи, а сервисер се, приликом сваког наредног доласка, јављао Бараковићу “прескачући” руководну хијерархију.

Ипак, основе су постављене, током 1993. године регистровано је предузеће и кренули су у израду сејачица. За то је прво требало набавити машине и алате за израду делова. У то време у суседној Мађарској, већ захваћеној транзицијом, распродавани су велики металски гиганти и машине куповане за 80 центи по килограму, док су исте такве код нас стајале 30 до 40 немачких марака за килограм. У радионици, Лазар Бараковић показује машине које су дошле из мађарске фабрике “Чепел”, из Немачке, из Холандије.

Сајмови за учење

Производња сејачица дуже од деценије не значи и константно исти посао. Сваке године се оне усавршавају, мењају, додају се нови наставци.

– У овом послу не можемо сами много тога новог открити, али можемо користити знање других, разменити искуства, прилагодити нашим могућностима. Зато су сајмови пољопривредне технике незаменљиви. Уосталом, из свог “ћошка” не можеш много да видиш, мораш изаћи да би видео шта раде други – каже Бараковић.

Корисна искуства

Приликом посета Америци, пољопривредни музеји и сајмови били су основна преокупација Лазара и Бојана Бараковића. Овде су видели највећу сејачицу 36 редова, са промером од 75 центиметара, код нас је 70 центиметара, између сваког реда. Оно што је било занимљиво, међу хиљадама пољопривредних машина видели су тек неколико плугова. У САД преовладава став научника да је погрешно земљу преоравати јер се ремети њена структура, а убија се живи свет користан биљкама, попут глиста. На сајмовима су то и доказивали доносећи читав бусен кукуруза са пресеком његовог корена у земљи и поредећи онај који се развијао у окопаној и онај у неокопаној њиви.

Мали музеј

У дворишту радионице поређано је, као у неком заборављеном почасном шпалиру, десетак старих трактора. “Магав”, “форд”, “змај” од најстаријег из 1917. до нешто млађих из педесетих година, зарђали, једноставне конструкције стоје један до другог довучени овамо са разних пољопривредних газдинстава која су углавном била захвална Бараковићу што их лишава ове “гвожђурије”.
– Ми у Војводини никада нисмо успели да направимо наш музеј пољопривреде. Ови трактори су зачетак малог музеја агромеханизације који хоћу да направим – каже Бараковић. Најстарија машина је једноставна сејачица из 1905. године, каже да тамо где ју је нашао једва ју је ослободио испод гомиле старог гвожђа.

У два наврата путовао је у Америку, у Чикаго и Питсбург, недавно је провео десетак дана у руском граду Краснодару, редовно је одлазио на сајам пољопривредних машина у Паризу. Ипак, амерички приступ у обради земље и конструкцији машина на њега је оставио најдубљи утисак. Објашњава како је њихова производња веома рационална: избегавају ливено гвожђе, уместо тога већину делова израђују пресовањем, ваљањем и пластичним деформацијама. Зато су њихове машине јефтиније, али и трају дуже и издржљивије су јер је америчком тржишту веома битно да се рад на њиви одвија без застоја.

– То су места где сакупљамо идеје за нашу производњу, каже Бараковић.

Ипак, једноставна примена виђеног у нашим околностима није могућа. Производња “Агрие” заснива се на две, у нашим привредним условима, прилично “климаве” гране – металској индустрији и пољопривреди. Бараковић каже да је основни проблем набавка квалитетног материјала, ми од челика производимо само лимове, а округла гвожђа, са одређеним бројем углова немогуће је купити од домаћег произвођача, зато је јефтиније и боље оно из увоза. Показује понуду добављача из Мађарске који му је омогућио да сам одреди рокове плаћања, то је “кредит” који су од страног партнера добили захваљујући коректној и дугој сарадњи.

Скупе машине

На домаћем терену проблем представља не само што они немају довољно обртног капитала, већ што га нема пољопривреда. Бараковић истиче позитивне мере Министарства пољопривреде које је до 30 одсто субвенционисало куповину механизације. Процењује да је захваљујући тим мерама за 50 одсто повећана продаја пољопривредних машина.

Ипак, за његову четвороредну сејачицу ратар треба да одвоји 3.127 евра, што је цена са ПДВ-ом, а према Бараковићевим речима, у земљи нема толико платежно способних газдинстава колико он годишње сејачица произведе. Због тога, да би обезбедио посао, а предузеће “Агриа” “издржава” и породице сина Бојана и ћерке Бојане, и још 26 радника, морали су да потраже путеве за извоз. Око 20 одсто производње пласирају на тржиште Хрватске, Босне и Херцеговине, Словеније и однедавно и Украјине.

Захваљујући помоћи војвођанског Фонда за развој малих и средњих предузећа купио је машину најновије генерације која обавља 24 сложене радње и сада је подигао ниво продуктивности тако да дневно из његове радионице може да изађе једна сејачица. Капацитете за сада попуњавају израдом резервних делова, а тренутно раде и на конструкцији сејачице за пшеницу која треба да омогући распршивање до 800.000 зрна по хектару. Али, каже, о томе је још рано да говори.

Катарина Ивановић