Menadžerska bolest je sinonim za sva stanja, simptome i trpljenja koja nastaju polako, gotovo neosetno, na njih se obraća malo pažnje i zanemaruju se sve do trenutka dok njihovo postojanje ne počne ozbiljno da remeti život

Oni su ambiciozni, marljivi, uspešni, puni ideja i – idealne žrtve menadžerske bolesti. Njihova teška mana je pomanjkanje vremena, dan je isuviše kratak da postignu sve što su naumili, a ni noću nema opuštanja jer tada intenzivno misle šta im dalje valja činiti.

Šta je, zapravo, menadžerska bolest koja je danas gotovo nerazdvojni deo lika i dela uspešnog poslovnog čoveka, pitamo Vesnu Brzev-Ćurčić, psihologa i psihoanalitičara. Ovaj iskusni stručnjak naglašava da je menadžerska bolest poremećaj koji se javlja kod osoba koje danas nazivamo “menadžerima”. Termin rukovodilac, šef i slično, sada je zamenjen novim imenom. Istini za volju, većina mladih menadžera svojim stilom nimalo ne podseća na nekadašnje šefove i rukovodioce. Obrazovani su, imaju ideje, stila, manire i poslove obavljaju ili iz “ofisa” ili uz lagani ručak probranog sastava i količine, praćen izuzetno dobrim vinima i bez otužnog, višegeneracijski prepoznatljivog špricera, u narodu poznatijeg kao “nameštaj”.

Menadžerska bolest je sinonim za sva stanja, simptome i trpljenja koja nastaju polako, gotovo neosetno, na njih se obraća malo pažnje, skoro se zanemaruju do trenutka dok njihovo postojanje ne počne ozbiljno da remeti život osobe. To nije jedno stanje ili jedan simptom, već skup različitih simptoma koji ukazuju da organizam i psihički aparat trpe neverovatan pritisak.

Koje su menadžerske bolesti?

– U literaturi se najčešće navode visok krvni pritisak, srčane tegobe, aritmije, ubrzan puls, bolovi u grudima (stenokardije), predinfarktna stanja, infarkti, problemi neurološke prirode kao što su kratkotrajni poremećaji cirkulacije u krvnim sudovima mozga, poremećaji u radu štitne žlezde, trnjenje ekstremiteta, ekstremna napetost, svadljivost, povremeni napadi besa, depresivnost, poremećaji apetita bez obzira na to da li je reč o njegovom gubitku ili prekomernom uzimanju hrane, poremećaji spavanja, koncentracije i fenomen opisan kao “burned out” sindrom, tj. sindrom sagorevanja. Ovaj sindrom karakteriše potpuno odsustvo osećanja umora, rad koji je kao perpetuum mobile, osobi se čini da sve može, sve stiže, ne obraća pažnju na “worke-life balance” i u tom stanju apsolutno postaje kandidat za različita somatska, ali i psihička oboljenja – ističe Vesna Brzev-Ćurčić.

Šta je uzrok te pojave?

– Ne postoji jedan uzrok, već su oni brojni. Menadžeri su osobe od kojih se očekuje napredak, stalni rast u razvoju kako firme tako i lični, neustrašivost, marljivost, lojalnost, prioritet firme naspram drugih prioriteta kao što je, na primer, porodica. Čak je i neupućenima jasno da menadžer prosperitet firme stavlja ispred prioriteta porodice i da ne postoji čak ni nagoveštaj ravnopravnosti ove dve institucije. Menadžer, po pravilu, nema radno vreme. Možda ima početak, ali kraj, svakako, nema. Mora da je dostupan 24 časa, na svakom mestu na kome se nalazi. Ne postoji nijedna životna situacija u kojoj nešto drugo ima prioritet. 

Naša sagovornica kaže da zna iz prakse da nekima nije bilo dozvoljeno da odsustvuju s posla čak ni da bi otišli na sahranu roditelja. Firma bi poslala najveći buket cveća sa najdirljivijim saučešćem i – to je to. Godišnji odmor im je ograničen, ukoliko uopšte postoji. Verovatno i vi poznajete osobe koje se hvale time što su iskoristile samo nedelju dana svog odmora. To je dokaz (!) da su firmi neophodni, nezamenljivi. Znam jednog vrlo duhovitog kolegu koji je rekao da su “groblja puna nezamenljivih”. Možda bi valjalo razmisliti i o tome.

Gubitak identiteta

Firma nameće standarde, ukuse, način odevanja, pri čemu se ne misli na “dressing code”, što je, po mišljenju Vesne Brzev-Ćurčić, normalno. Nenormalno je na posao ići u kompletu za plažu. Nije dobro da firma sugeriše manifestacije na kojima je neophodno da se bude viđen, literaturu koju je neophodno pročitati, stil komunikacije. Tako se gubi lični identitet kako bi se sačuvao status. Oglušava se o telesne simptome da bi se bio uspešniji, brži, bolji. Svemoćan, možda?

Opuštajuća čašica

Menadžeri, neretko, posežu i za većom količinom alkohola. Kao što kod pilota postoji “after landing drink”, tako i kod menadžera na kraju prenapetog radnog dana ponekad postoji potreba da se opuste. Kao što je poznato, alkohol spada u sredstva kojima se, nažalost, opuštanje postiže veoma brzo. U tome i jeste zamka. Ako osoba ne prepozna ovaj fenomen, lako može da sklizne u alkoholizam.  

Koga menadžerska bolest najčešće pogađa?

– Literatura i praksa pokazuju da sklonost ka razvijanju srčanih tegoba najčešće imaju ljudi koji su rigidni, nefleksibilni, precizni do detalja, opsesivni, bez mašte i imaginacije, malih kreativnih potencijala a velikih ambicija i aspiracija. Strogi su prema sebi, ali i prema drugima. Međutim, u praksi se sreću i drugačiji slučajevi. Ono što je osnovno jeste visok motiv za postignućem koji je beskompromisan. Postoji izraženo osećanje odgovornosti kao i osećanje poraza, pa i krivice ukoliko se stvari ne odvijaju željenim tokom. To su osobe kojima je uspeh na poslu merilo životne uspešnosti. Izrazito su kompetitivni, a kompeticija uvek nekoga ostavlja “iza”. Ljudi često zaboravljaju da biti u nečemu bolji ne znači da su drugi loši, već samo da su u tom nečem manje uspešni. U drugom, možda i uspešniji, ko zna. Poređenje je uvek na nečiju štetu, a robovanje poređenju je po pravilu i na sopstvenu. Često zaboravljaju sve druge životne okolnosti, kao što su razne godišnjice, rođendani, čak i razred u koji ide njihovo dete.

Kako se manifestuju menadžerske bolesti?

– To su, pre svega, telesni simptomi o koje se ljudi oglušuju. Pripisuju ih umoru koji je neosporan, ali usred grdnih obaveza od kojih deo sami sebi nameću, nemaju vremena za sebe niti posetu lekaru. Ove osobe ni u trenucima odmora ne uspevaju da se opuste, a kamoli uživaju. Stanje napetosti im je prirodno stanje, anksioznost je uvek prisutna, spremnost na akciju takođe, pa su adaptirani na visok nivo adrenalina. U nekom smislu su adrenalin zavisnici. Psihološki problemi su takođe opominjući, pre svega razdražljivost, sklonost burnim reakcijama na minimalne povode, ali uvek van radnog mesta.

Da li im podjednako podležu i muškarci i žene?

– Da, s tim što je štitna žlezda “organ izbora” žena. Naime, češće od ovih poremećaja obolevaju žene. Bitno je naglasiti da su žene često same i usamljene, bez trajnih i stabilnih veza ili porodica. Naravno, ovo se ne odnosi na sve menadžere, već na one o kojima je reč, na žrtve “menadžerske bolesti”. Muškarci su podložniji srčanim tegobama i nekako se, bez osnove, menadžerska bolest češće vezuje za njih nego za žene, iako su i jedni i drugi podjednako izloženi riziku.

Koje profesije, odnosno struke su im najčešće izložene?

– Struka sama po sebi ne određuje ovaj poremećaj. Određuje ga struktura ličnosti menadžera. Menadžer je menadžer u svakoj struci i u svakoj situaciji. U tom smislu, niko nije imun.

Da li simptomi menadžerske bolesti imaju veze sa godinama života?

– Ne. Imaju veze sa strukturom ličnosti. Mlađi ljudi su sigurno somatski i psihički zdraviji i izdržljiviji, pa se simptomi opažaju kasnije. Kod starijih se nekada pre vezuju za uzrast dok se ne utvrdi etiologija koja ne mora da bude vezana za životno doba. Ono što je bitno jeste hronična izloženost ovim stanjima, kao i trajanje.

Vikend druženja

Neke firme imaju tzv. porodične vikende, tako da zaposleni provode i vikende zajedno, uključujući i članove njihovih porodica. Tako se učvršćuje timski rad, osećaj pripadnosti firmi i kolektivu, ali se, nažalost, slabe intimne porodične veze. Zaista nije svejedno da li ćete vikend provesti sami sa svojom porodicom ili izloženi pogledima isto tako usplahirenih ljudi čije porodice treba da deluju srećno i zadovoljno samim tim što imaju privilegiju da budu tu gde su.  

Postoji li prevencija?

– Naravno, uvek postoji. Ako postoji hijerarhija motiva, a trebalo bi da postoji, onda se može uspostaviti i balans između posla i života. U suprotnom, trpeće oboje.

Kako se osloboditi menadžerskih bolesti?

– Upravo nalaženjem za osobu podnošljive sredine između različitih životnih sfera. Put “ozdravljenja” od ovog problema je dugotrajan. Zahteva promenu životnog stila, što baš, priznaćete, nije lak posao. Pri tome zahteva i da okolina prihvati i uvaži ovu promenu i da je pri tome ne karakteriše kao smanjivanje motivacije, izvlačenje od posla, pomanjkanje inicijative ili sposobnosti. Dobar menadžer je onaj koji vodi firmu ka prosperitetu, poštujući pre svega svoj identitet, kao i identitet i integritet svojih zaposlenih. Posao jeste važan, ali ako se stavi ispred života, od života (i bukvalno) ostaje malo. Istrošen radnik, pa i menadžer, više ne služi ničemu. Susret sa tim je bolan i poražavajući. Zato je, kao i uvek, bolje sprečiti nego lečiti.

Slobodanka Andrić