Од када је почела да производи кломпе и нануле, породична фирма „Леон“ годишње извезе око 80 одсто својих производа у Италију, Немачку и Чешку

Браћа Буда и Горан Савић никада нису били у Холандији. Кажу да не верују ни да ће стићи у земљу лала. Али, то им уопште не смета да направе кломпе и нануле боље од оних које нуде најбољи холандски мајстори, надалеко чувени по овом занату. У то су се могли уверити сви они који су имали прилике да упознају ове самоуке мајсторе, испод чијих прстију свакодневно изађе на десетине пари нових „клепетуша“. Као и они који су пробали њихову робу, после чега су постали сталне муштерије. Јер, реч је о дрвеним кломпама које се – савијају.

Све је, прича Буда, главни менаџер породичне фирме „Леон“, почело за време санкција када су због рата у БиХ морали да побегну у Србију. Дрина их је довела у питому Мачву, где су и започели овај несвакидашњи бизнис. Иако су веровали да ће из Зворника, где није било кафане и кафића у којима се није могло видети умеће оца Цвијана који се бавио столаријом, резбарењем и браваријом, исти овај бизнис наставити и у Србији, конкуренција је била таква да су морали да потраже неки други производ.

Увек у моди

„Леон“ има заокружен процес производње. – Пратимо трендове, дорађујемо или креирамо потпуно нове моделе. Међутим, ни један модни тренд не може утицати на квалитет ових кломпи и нанула, наглашава Буда Савић.
Када су почињали производњу куповали су једну по једну машину, набављали калупе, узимали најбоље узорке коже и мустру за моделе. Требало је мало времена и стрпљења да се уходају, јер им је било први пут у животу да праве обућу.

Скроман почетак

Буда се сећа да је производња и продаја почела врло скромно, тим пре што су комшије Мачвани били врло скептични да ће икога у Србији, а камоли шире, занимати кломпе и нануле породице Савић. Пре него што се прочуло за њихову уникатну производњу, Буда је, прича, током бомбардовања умео да напуни гепек аутомобила и крене од града до града по Србији, да нуди своју робу. Упорни и оригинални у свом послу, успели су да кломпе и нануле понуде и радњама са фирмираном робом, као и апотекама, јер је роба добила атест да је изузетно здрава и да се прилагођава нози.

Иако су, како каже, до тада махом правили намештај, сређивали ентеријере у кафеџиницама или по кућама, дакле одмалена са оцем „резали грађу“, морали су на ову љубав да забораве. Бар док не дођу нека друга времена. Када су мало боље размислили шта би то још могло да се прави од дрвета а да није намештај – на памет су им пале једино кломпе и нануле.

– Идеја је, срећом, уродила плодом. Тражња за нанулама и кломпама је све већа, тако да се производња из године у годину проширује. Годишње из погона „Леон“ у Шапцу изађе на хиљаде пари ове обуће. Са рупицама или без њих. Цветних дезена, са кожним и дрвеним ђоном. Мушке и женске, разних боја и величина. Од розе до златне и сребрне какве се у последње време највише и траже.

Битна је само оригиналност, како би се направио производ по свему посебан и различит. Још важније од свега је да обућа буде толико удобна да се лепи за ногу – каже Буда Савић.

Све кломпе и нануле које се производе у „Леону“ ручно су рађене. На специјалној машини – последња реч технологије – у прекинути део дрвеног ђона улива се полиуретан, по чему је ова производња јединствена у Европи. Највећи број других произвођача кломпи и нанула, ако не и готово сви, лепе ђон. „Леон“ то не чини. Због тога њихове кломпе нису круте, па у њима може да се чучи и трчи. А да нога не боли, нити да се кожа цепа.

Ручни рад 

Специфичност ових клопми и нанула огледа се у томе што су ручно рађене и од чисте су коже. Дакле, није еко кожа нити скај који пуца и ломи се. Анатомске су, са посебно уграђеном гумом, тако да нити „клепећу“ при ношењу, нити су тешке као стандардне дрвене кломпе. Напротив, врло су лагане.
– Анатомски урађена платформа не замара кичму, већ штити стопала. То је највећи разлог зашто их носе особе чији посао захтева дуго стајање, попут хирурга – објашњава Буда.
Интересантно је, додаје, да су на западу кломпе омиљена обућа возача камиона и то професионалних, те „Леону“ управо од њих стално стижу велике поруџбине.

„Леон“ данас запошљава више од 40 радника који преко целе године праве кломпе и нануле, иако је реч о сезонској обући. Поруџбина је толико да машине на којима се обрађује дрво никада не утихну. Због тога је двориште стално затрпано балванима, на све стране је пиљевина и кожа.

– Више од 80 одсто производње заврши на иностраном тржишту које је врло захтевно, те не сме да се догоди да је машина на једном месту прескочила приликом штепања. То се одмах види и губи се трка са конкуренцијом. Кломпе и нануле су за сада најтраженије у Италији, Немачкој и Чешкој. Доста тога заврши и у бившим југословенским републикама – прича Буда. Овакви модели са анатомским лежиштем правили су се још само у Словенији која због велике тражње није могла да задовољи потребе тржишта.

На питање колико је било опасно ризиковати, нарочито у тако незгодно време када су они започињали бизнис, јер је увелико трајао рат на просторима бивше Југославије, Буда каже да је ризик део сваког посла. Али, квалитет и упорност увек дају резултат. Кад-тад.

Сања Илић