Гљиве се морају познавати ради сигурног конзумирања али и домаћински чувати од неконтролисаног уништавања – једна је од порука манифестације

Гљивама у част и ове јесени, тачније 7. и 8. октобра, на Дивчибарама је одржана традиционална и јубиларна десета манифестација “Дани гљива 2006”.

Био је то прави самит, додуше без присуства политичара, на коме се на стручан, практичан, едукативан и полетан начин говорило о самониклим печуркама нашег поднебља, али и о онима које се ради бизниса култивисано гаје. Дивчибаре су у та два дана истински подсећале на мегамаркет у природи у којем је са корпама, али и у “куповину” знања о гљивама, као посебном дару природе, дошло неколико стотина грађана из целе Србије. Међу њима највише Војвођана и Београђана. А ако је игде потребно знање, онда је то управо код гљива, јер грешке због отровности појединих гљива могу бити са најтежим последицама. Истине ради, како смо чули од миколошког публицисте Синише Радића, до сада није забележено да се печуркама отровао неко ко је био или је члан неког од гљиварских друштава. Гљиве је неопходно распознавати. Благва, лисичарка, сунчаница, смрчева рујница, бисерка, шумска рудњача, велики клинчић, ђурђевача, жута царица, вргањ и друге гљиве нашег поднебља, пре свега су изврсна храна. Брање може бити и особен хоби, а ако се сакупљање врши стручно и комерцијално, могућ је и добар бизнис.

У шуми “убрао” аутомобил

На Данима гљива на Дивчибарама срели смо и Василија Пантелића, из оближњег села Тометино Поље. На импровизованом штанду био је окружен са три овеће вреће у којима се налазило право богатство. Оне су биле напуњене са стотинак килограма сушених вргања. Продавао их је по нешто сниженој цени од 2.000 динара за килограм.
– Почетком деведесетих година, на подручју Тометиног Поља и Дивчибара вргања је било као никада пре. Зовнем првог комшију и кажем му: хајде да “уберемо” по једног “стојадина”, на шта се он само насмејао и одмахнуо руком. Ја сам се бацио на посао и што од продаје свежих што од сушених вргања заиста зарадио и купио нови аутомобил. Данас је ситуација нешто другачија, јер се изузетно квалитетни и цењени вргањ нестручним брањем уништава. Додуше, има га још али када су у питању они који га сакупљају слово је спало једино на мене. Због смањеног извоза у Словенију и Италију, где је вргањ посебно тражен, највеће количине свежих печурака продајем откупљивачима из Чачка који су ове године килограм плаћали 400 динара. Гљиве су као драго камење, само треба заврнути рукаве, сагнути се и покупити га – каже Василије.

„Дане гљива“ отворио је Јеша Ерчић, генерални директор ЈП “Србијашуме”, које је било покровитељ, док од осталих високих званица није било ни трага ни гласа. То није умањило значај манифестације, јер су знатижеља и добре вибрације биле основно обележје укупне атмосфере. Домаћини, Гљиварско друштво из Ваљева, посебно су били задовољни присуством великог броја младих људи. Поред изванредне изложбе неколико десетина врста свежих гљива које су сакупљене на теренима Дивчибара, учесници манифестације имали су прилику да виде и изложбу мајсторских фотографија најразличитијих печурака, да прелистају стручне књиге, приручнике и часописе који се баве микологијом. На лицу места су могли да се пробају најразличитији производи од гљива било да је у питању сок, слатко од гљива, мариниране гљиве или више врста сенфова од домаћих печурака, односно да поједу парче пите, палачинку или погачицу са филом од хранљиво-лековите шитаке. У два наврата за све учеснике организовано је брање гљива на терену уз присуство стручњака за њихово детектовање, односно препознавање оних које су јестиве и оних којих се због отровности треба непогрешиво чувати.

И овом приликом нису изостала стручна предавања на којима се говорило о заштити гљива од неконтролисаног уништавања, о хранљивим и другим својствима, а познати ваљевски миколог Саша Цветковић, пренео је своја практична искуства о култивисаном узгајању јапанске печурке шитаке на супстрату. Саша и његов ортак у овом послу Предраг Митровић до сада су едуковали и у воде узгајања шитаке увели око хиљаду људи Србије. Не крију, захваљујући добрим делом и изванредној медијској подршци управо нашег часописа – Економетра. Цветковић је још једном бројним слушаоцима свог предавања нагласио да за почетак бизниса са шитаком нису потребна велика улагања. Они који имају простор за постављање полица за блокове супстрата засејаног мицелијумом шитаке – било да је то подрум, гаража или нешто слично, потребно је свега неколико стотина евра. Али, од новца много су важнији воља и стрпљење који се на крају увек исплате.

Тарабићи нису јели „мухару“

На штанду “Чувара блага”, еколошке организације за истраживање и заштиту гљива из Београда, затекли смо Мирјану Пјевић, секретара ове организације. Била је расположена за сваку врсту прича о гљивама. Међутим, замолила нас је да читаоцима пренесемо једну занимљиву и за њу, као директног потомка браће Тарабић из Кремне, врло битну информацију.
– У свакоразним нагађањима и причама о чудесним пророчанствима Тарабића, могле су се чути и оне да су њихова визионарска надахнућа “навирала” пошто би пре тога конзумирали халуциногену гљиву мухару (amanita muscaria) које заиста на нашим просторима има. Као њихов директни потомак и добар познавалац гљива, тврдим да то није тачно. Ко поједе мухару, ако се не отрује, у стању је неке врсте транса после чега свако његово сећање бледи. Практично, особа се не сећа ничега и нема никаквог збора да такве особе могу имати прекогнистичке, односно визионарске снове – тврди Мирјана Пјевић.

– Ми у Србији још нисмо свесни значаја овог природног дара и богатства. По броју самониклих врста гљива и даље смо једна од водећих земаља у Европи, али истовремено због комерцијалног, нестручног и стихијског сакупљања многе вредне и ретке врсте као што су смрчак, лисичарка па и вргањ, озбиљно су угрожене. Код нас још увек нема јасних прописа ко, када и у којој количини може у комерцијалне сврхе да бере гљиве. Међутим, како се у Србији оснива све већи број гљиварских друштава, верујем да ће њихов савет извршити ваљан притисак на надлежна министарства и институције да се ова значајна област уреди – каже Драгић Томић, један од оснивача Гљиварског друштва из Ваљева које је, по многима, уз Миколошко друштво Србије пунолетни “пионир” у овом покрету.

Драган Бошков