У Србији има око 50.000 незапослених радника текстилне струке, а послодавци траже добре раднике који желе да напредују
На тржишту рада у Србији све су захтевнији услови за запошљавање младих текстилаца. Процењује се да је сада незапослено око 50.000 лица ове професије, а тражња је неколико пута нижа. На жалост, многи омладинци који су на тржишту рада, немају довољно стрпљења да се задрже на овим пословима. У малим текстилним предузећима су, обично, ниске зараде, па се дешава да и они који се пријаве убрзо одустану од посла. Са друге стране, велике фирме траже углавном продавце.
Због овако лоше ситуације у домаћој текстилној индустрији Национална служба за запошљавање је, заједно са Центром за локални развој економије на Новом Београду, организовала крајем децембра Сајам запошљавања у области текстилства, кожарства и трговине у Хали спортова на Новом Београду. Ово је први специјализовани сајам посвећен једној привредној грани и пратећим делатностима, а понуду са 250 слободних радних места исказало је 30 фирми, четири школе и неколико агенција за запошљавање.
Незадовољни омладинци
Нове раднике тражили су Зекстра, Делта спорт, Атекс, Елком, Афродит мод колекшн, Меркатор, али и мање позната предузећа – Обућа Марко, Клуб 20, и други. Њима су били потребни продавци у специјализованим продавницама, кројачи, шивачи, дизајнери, обућари.
Сајам је био шанса за бројне младе људе који су завршили факултете, годинама немају посао, а имају породице и изгубили су сваку наду да ће добити запослење. Шансу су имали и они који желе да се усавршавају и уче од добрих мајстора, а у мањем броју и жене које су остале без запослења у великим текстилним фабрикама.
Балкански Менхетн
Сајам запошљавања организован је на Новом Београду. Овај део града, према речима Горана Ђапића, заменика председника ове општине, није више велика спаваоница, већ развијена индустријска и инвестициона зона, па може да понесе епитет „балкански Менхетн“. Очекивања су да се за две, три године кроз нове иностране и домаће инвестиције отвори велики број радних места и значајно смањи незапосленост.
Своју биографију на штанду Службе, али и на изложбеним просторима фирми оставила је и Јасмина Миладиновић (30), дипломирани технолог из Београда, у нади да ће јој се на путу ка запослењу срећа осмехнути.
– Завршила сам текстилни смер и без посла сам пет година. Највећи проблем приликом запошљавања у великим текстилним кућама био је недостатак искуства у струци. Радила бих било шта. Међутим, власници мањих фирми кажу да сам за многе послове сувише квалификована, па често „извисим“ и када предајем молбу за секретарицу. Очајна сам. Имам породицу и мало дете, а сасвим сам изгубила наду да ћу икада наћи посао, испричала нам је Јасмина Миладиновић.
Она каже да је најважније да се укину корупција и мито када је реч о запошљавању образованих младих људи. И поред свега, има поверења у НСЗ и од њих очекује помоћ. Служба јој је, како каже, омогућила да добије здравствено осигурање, а уз потврду о томе да је евидентирана као незапослено лице могла је да добије и јевтинију повластицу за превоз.
Нови сајмови
Јасмина Миладиновић каже да ће најава надлежних да се наредних година интензивира организовање оваквих сајмова и да свака филијала НСЗ мора да организује сајам четири пута годишње, допринети бржем путу ка запослењу младих. Она је спремна да учествује на сајмовима широм Србије који ће већ у првом кварталу ове године бити организовани.
Без посла највише жена
Славица Савић, председница Одбора синдиката текстилне индустрије Србије, каже да је претходних година на десетине хиљада текстилних радника изгубило посао. Већина је збринута преко социјалних програма, а углавном је реч о женској радној снази која очекује запослење у струци. Према подацима Филијале за запошљавање Београд, на евиденцији незапослених сада се налази 6.361 особа (од тога 5.771 жена) од првог до седмог степена стручне спреме текстилне и кожарске струке.
Међу младима који су тражили посао била је и Ана Петровић, дипломац Факултета примењених уметности – смер сликарство. Каже да зна да шије и да је због тога дошла на овај сајам. Оставила је своју биографију и упознала се са Љиљаном Дуловић, власницом кројачке радње Клуб 20.
– Волела бих да научим професионално да шијем од доброг мајстора, јер бих тако научила све тајне кројачког заната, а то је прилика и да искористим своју креативност. Веома сам прецизна и уколико бих постала добра кројачица за десетак година бих се самостално упустила у креаторске воде, оптимиста је Ана.
Добри радници
Са друге стране, послодавци су на Сајму запошљавања тражили квалитетне раднике који су спремни да уче од старијих колега, имају добре пословне идеје, а пре свега да су спремни да дуго и озбиљно раде. Након изражене кризе у области текстилне индустрије појавио се тренд отварања великог броја малих приватних текстилних и кожарских фирми. Охрабрује и податак да је у приватном сектору прошле године порасло запошљавање за 19 одсто, а да сајмови представљају једну од мера за смањење незапослености.
Штанд са изложеном гардеробом имала је и Љиљана Дуловић, власница Клуба 20, малог предузећа које се налази на Бежанијској коси.
Она каже да највећи проблем у текстилној грани у Србији представља мањак квалитетних кадрова, и поред тога што их има доста на бироу.
– Проблем је што млади често раде у квазирадионицама у којима су добро плаћени. Њихове зараде су нереалне, јер власници таквих предузећа не уплаћују порезе и доприносе на зараде, а чим нађу бољег, ”старог” радника отпусте. То није добро за младе са којима треба упорно и дуго радити, али ни за државу, каже Дуловићева. Она има шест стално запослених радника, а потребно јој је још десетак „шивача”, јер планира да заштити свој текстилни бренд под називом „кристал” и отвори продавницу у центру Београда. Послује у изнајмљеном простору и каже да рад у малој текстилној фирми не иде баш као по лоју.
– Текстилна предузећа имају проблем лошег избора материјала за шивење. Већина робу набавља од италијанског произвођача, а некада надалеко позната домаћа текстилна производња потпуно је пропала. Има потешкоћа и у продаји, јер се грађани често одлучују за куповину кинеске гардеробе која је јевтинија, али знатно лошијег квалитета, каже Љиљана Дуловић.
На сајму су били и представници фирме Обућа Марко, са Батајничког пута надомак Београда. Тражили су квалитетне сезонске раднике који имају искуства на пословима у кожарској индустрији.
Душанка Бојанић, из кадровске службе овог предузећа, рекла је да је неопходно да радници већ знају посао, јер Обућа Марко тренутно послује по уговору који потписује са Италијанима на годину дана. Сада имају 92 стална радника.
– Тражимо брзе и одговорне сезонце. Улажемо и у обуку нових кадрова, а по десетак омладинаца долази код нас на праксу директно из школе. Ако покажу знање остају да раде на одређено време. Имали смо искуства и са старијим радницима који су остали без посла. Они су се усавршавали код нас, а затим самостално започињали сопствени бизнис, каже Душанка Бојанић.
Траже се продавци
Шансу за посао на овом сајму имали су и млади који желе да се опробају у пословима продаваца у текстилним радњама. Продавницама које послују у оквиру Делта спорта (Зара, Мекс и двадесетак радњи спортске опреме) недостају трговци. У овој компанији кажу да имају формирану базу са потенцијалним кандидатима за посао коју проширују на сајмовима запошљавања. То је прилика да виде и директно упознају будуће раднике.
У Делта спорту кажу да за посао трговца у Зари, Мексу, али и у радњама спортске опреме није потребна одговарајућа школа. Приликом одлучивања о запошљавању важно им је да будући радници имају радно искуство и могућност да напредују у послу. У овом предузећу ускоро планирају да пласирају и нове модне брендове, а у наредних неколико година број запослених требало би да се повећа за око 50 одсто.
И предузећу Зекстра груп треба пет продаваца и три секретарице, са одговарајућим образовањем и претходним искуством. Бојана Рољић, ПР менаџер Зекстре каже да у проширењу њиховог тима предност дају младима који нису старији од 26 година, поседују неопходно знање и желе да напредују.
Нема замајца у текстилној индустрији уколико се младима не пружи шанса да нађу запослење, стекну знања, напредују, повежу се са колегама из региона, а за то буду и новчано награђени.
М. Вујадиновић
