Млади Милутин Анђелковић, из Београда, адаптирао подрум у лабораторију за израду сапуна по рецепту наших бака

Посета излагачима петог сајма предузетништва “Бизнис база 2006” (одржаног од 29. новембра до 2. децембра на Београдском сајму) неизбежно оставља утисак великог капацитета који Србија поседује и који није искоришћен у мери у којој то заслужује. Излагачи разних делатности и из многих региона дошли су до скромних, или до мање-више задовољавајућих резултата, углавном захваљујући сопственој иницијативи, улажући у делатност скромна средства, сопствену умешност, дар, енергију, знање.

Већ на самом улазу у сајамску халу налазио се сто на којем су поређани креативно упаковани хербални сапуни. Произвођач је Милутин Анђелковић, из Београда, а посетиоци, привучени привлачним дизајном малих сапуна, пригодних за поклон пријатељима, или за српски сувенир – куповали су сапуне боје меда по цени од 150 динара.

Идеја за почетак

Милутин Анђелковић прича:

– Идеју да покушам да производим у сопственој лабораторији, у адаптираном подруму, добио сам када ми је пријатељ поклонио из Грчке сапун од маслиновог уља. Претходно сам конкурисао на стотину места у делатностима које се баве прехрамбеном технологијом и менаџментом, јер сам се за ову професију школовао у Немачкој. Почео сам да правим сапуне, уложивши хиљаду евра неопходних за куповину сировина.

Како сазнајемо, за два дана на овом сајму од продаје сапуна зарадио је 500 евра. Али, то није све.

– На сајму сам имао контакте и потписао уговоре са многим хотелима, галеријама, страним амбасадама и представништвима, који су, у недостатку других аутентичних сувенира из наше земље, очигледно пожелели да ове природне предмете имају у свом продајном простору. Или, кад је реч о амбасадама и представништвима, да имају леп дар за госте. Посао је добро кренуо, сад већ добијам наруџбине и преко интернета.

Следи пословична прича да је почетак био напоран, да је било неопходно наоружати се енергијом и стрпљењем. Милутин Анђелковић је обилазио агенције за развој малих и средњих предузећа, обилазио и неке банке не би ли обезбедио средства за почетак посла за који се одлучио.

– Нудио сам чак и хипотеку, али без резултата. Морам да кажем да сам пре одлуке да створим сопствену производњу, нудио своје знање разним консултантским кућама, али су, чини се, многи сматрали да сам сувише едукован за неке њихове послове! Било је и оних који су ми нудили радно место са мизерном платом – жали се Милутин Анђелковић, уверен да ће своју, засад скромну али аутентичну, производњу сапуна (од природних биљних сировина и по рецепту наших бака) развити у тој мери да постане артикал вредан пажње.

Запостављене рукотворине

Испред тезге са раскошно везеним кесама за хлеб, хекланим завесама, столњацима и шустиклама, али и пижамама израђеним од српског платна и конопље и украшеним бодовима карактеристичним за српски традиционални вез, кога од праве уметности дели танка црта, стоји насмејана Драгица Гркајац, из села Студенице надомак Рашке.

– Некад сам радила у “Лола корпорацији” и остала без посла као технолошки вишак, жали се Драгица. И данас сам у евиденцији Завода за запошљавање у Рашкој, без било какве шансе да ћу се запослити.

Њена домаћа радиност, регистрована као „Милма арт“, везана је уговором о продаји, али то не омогућава да се од тешког и стрпљивог рада добије адекватна новчана надокнада. Драгица Гркајац се жали и на Туристички савез Рашке који би требало да буде организатор продаје производа домаће радиности којима је богата не само Рашка област већ и цела наша земља.

Љиљана Павловић, из Београда, власник је радионице за израду рукотворина за опрему стана. На њеном малом штанду начичкани су јоргани у пачворк изради (од парчића тканина), завесе са хекланим украсима у рустико стилу и низ других предмета са маштовитим ручно израђеним детаљима. И ова самохрана мајка са троје деце остала је без посла, пре три године, у “Србијатексу”. Није преостало ништа друго него да се сама сналази и обезбеди минималан приход за децу и себе, јер је са посла у “Србијатексу” отпуштена без отпремнине.

Данас Љиљана Павловић каже:

– Никад нисам шила. Међутим, пошто сам радила са текстилом, определила сам се за шивење, што практично значи да сам почела да учим занат. Потребан ми је макар и минимални кредит, како бих усавршила рад и нешто новца уложила у маркетинг, без чега нема добре продаје.

Самохрана мајка троје деце засад у својој радионици најбоље продаје завесе које шије и од материјала који доносе клијенти. У њеној радионици посао је нашла још једна жена. Љиљана Павловић, као и друге предузетнице, сматра да су неопходне асоцијације које би обезбедиле поуздану и већу продају. Она је уверена да би њихова ручно произведена роба, у свим видовима традиционалног наслеђа, нашла бројне купце у европским земљама.

Која врста кредита би овој предузетници била неопходна?

– Кредит са мањом каматном стопом и на краћи рок отплате. Досад се нисам обраћала ниједној банци, нити било којој агенцији за финансијску помоћ. Јер, за такву врсту помоћи потребно је много стрпљења и чекања, изгубљеног времена испред шалтера са, на жалост, неизвесним исходом.

Најтежа битка

Прича излагача еколошке задруге “Голица” је специфична. Новоформирана задруга је досад окупила тринаест пољопривредника из Рашке области. Њихова жеља је да богати ресурси здравог воћа добију шансу да се продају са сертификатом здраве хране. Референт за привреду и пољопривреду СО Рашка, Славица Бољевац, њихов је промотор и заступник.

Крупан и стамен човек са шајкачом на глави каже:

– Славици верујемо, познаје законе и начине како овај посао најбоље да урадимо.

Славица Бољевац на тренутак прекида младог земљака и наставља:

– Проблеми настају од тренутка кад треба да се обратите људима којима је држава омогућила да буду арбитри за сертификате за производњу и прераду здраве хране. Не желим да наведем имена људи и организација који су у све уплели политику и који, случајно или намерно, одуговлаче да нам издају потребне дозволе.

Ова млада жена се жали да је њихов крај на маргини, да их сви заобилазе и да су политичари за њих заинтересовани само кад се приближавају избори. Можда ни тада нису много заинтересовани, јер је у Рашкој само 9.000 гласача.

– У Рашкој области је, практично, 3.000 хектара под засадом воћа, од чега 60 процената чине шљиве и 40 процената јабуке. То је снажна база за нашу бољу будућност, за мотивацију ових људи да се посвете пољопривреди од које се може солидно живети, уколико се добро осмисли прерада и транспорт производа здраве хране, али и шумског воћа. Досад смо регистровали тринаест пољопривредника, али задрузи “Голица” желе да се прикључе десетине нових, кад се коначно добије тај фамозни сертификат, каже Славица Бољевац, наглашавајући да је њихов крај увек трпео последице геолошког положаја, имајући у виду, вероватно, неуралгично Косово и све чешће политичке сукобе у Новом Пазару.

– Ми поседујемо велики потенцијал за производњу здраве хране, али и за туристички развој. У Рашкој области постоје и значајни ресурси рудног богатства. Недавно је пронађен минерал “бор”, па су се одједном појавили купци из Америке, којима су продати неки делови тог налазишта, истиче Славица Бољевац, која жели да се ангажује и помогне својим земљацима, како би цео крај, удаљен само тридесетак километара од Копаоника, постепено изашао из вишедеценијског статуса неразвијених и сиромашних региона.

Неискоришћени потенцијали

Славица Бољевац за Економетар каже да су еколошкој задрузи “Голица”, осим сертификата, потребни и бизнисмени који би обезбедили хладњаче, сушаре и све што је неопходно за прераду воћа, јер задругари немају средстава, али ни могућности да отплаћују било какав понуђени кредит. Од печења ракије више нема користи, каже ова амбициозна жена. Ракија лежи у огромним бачвама, пошто није произведена по европским стандардима и, као таква, не може да се извози. Њен апел је да се заинтересују људи са капиталом и да дођу у Рашку, где је у Заводу за запошљавање тренутно регистровано 3.000 незапослених.

Љубинка Николић представља актив жена из Ниша. Њих тридесетак сталних чланица и двоструко више оних које раде, повремено зарађују за живот од ручног рада. На пети сајам предузетништва “Бизнис база 2006” жене из Ниша су дошле захваљујући томе што им је обезбеђен бесплатан штанд. И Љубинка Николић понавља познату причу да су везиље, плетиље и све оне чије су руке веште у изради традиционалних рукотворина – препуштене саме себи.

– Туристички савез Ниша – жали се Љубинка Николић – ништа не чини како би ови вредни ручни радови дошли до купаца. Зар они нису оригинални сувенири из Србије?

Она истиче да ни градоначелник Ниша Смиљко Костић нема разумевања за њихов рад, јер им није омогућио било какву скромну просторију, неки мали кутак, где би се жене окупљале, радиле и излагале своје радове.

– Продајемо само на вашарима, или на пијаци у Нишкој Бањи. Путне трошкове за долазак на овај сајам у Београду платила нам је туристичка организација, јер немамо новца ни за превоз – жали се Љубинка Николић и истиче да цена њихових радова није адекватна уложеном труду.

Љубинка Николић, као и многи други из ове делатности, сматра да би нишким женама из поменутог актива добродошле две шиваће машине, разбој за ткање и простор у коме би могле да раде. На жалост, засад раде по кућама, троше огромно време на продају по пијацама и улицама. Било би, сигурно, најкорисније за њих кад би се продаја организовала у оквиру специјализованих продавница и, свакако, без већих пореза који би анулирао њихову већ скромну зараду.

Из ових сајамских прича, као и из низа других, лако се може закључити да у Србији има много предузимљивих и вештих људи, који желе да раде и имају идеје о покретању различитих делатности. У Србији је и много природног потенцијала, који ваља на прави начин искористити. Неопходно је само повезати све те вредне и амбициозне појединце у асоцијације, омогућити им да добијају и усавршавају одређена знања, како би своје добре замисли реализовали у пракси. И број незапослених био би далеко мањи.

Олга Васиљевић