Iz pogona u Valjevu, u koji je uloženo 20 miliona evra, više od 80 odsto proizvedene bele tehnike izvozi se u Evropu

Stara istina – da ništa ne uspeva tako dobro kao uspeh – u slučaju slovenačkog Gorenja – Velenje, koje je na tržištu Srbije duže od pola veka, pokazuje se i dokazuje na najbolji način. Umesto da robu dovozi iz Slovenije u Srbiju, uprava te kuće je odlučila da kod nas, u Valjevu, podigne veliku fabriku. Pogon, koji će delimično snabdevati naše i pretežno evropsko tržište. Planirano – učinjeno. Tim povodom, za Magazin Biznis govori generalni direktor Gorenja d.o.o. – Beograd, mr Marko Mrzel, čiji se četvorogodišnji boravak u Srbiji, ne samo po veoma dobro savladanom srpskom jeziku, već i po učinku, može smatrati veoma uspešnim.

Gorenje je, izgradnjom svoje fabrike u Valjevu, postalo i srpsko preduzeće. Zašto ste izabrali takav strateški razvoj?

– Gorenje je pre tri godine bilo na pravom strateškom raskršću. Opredeljivali smo se između dve opcije. Da li da se u jeku sveopšte globalizacije povežemo sa nekim od velikih svetskih proizvođača ili, pak, da krenemo nekim svojim putem u ni malo izvesnu budućnost. Prelomili smo i izbrali svoj put. Prva investicija, kupovina najveće fabrike šporeta u Češkoj, realizovana je 2005. godine. Druga, mnogo izazovnija, jer je reč o pravoj grinfild investiciji, jeste fabrika u Valjevu, koja je završena oktobra prošle godine.

Zašto ste se opredelili za status “lokalnog proizvođača” u Srbiji?

– Gorenje nikad nije ni napuštalo srpsko tržište. I u vreme embarga i sankcija redovno smo obezbeđivali servis i rezervne delove za naše aparate. Otvaranjem fabrike u Valjevu dobijamo status lokalnog proizvođača. Od sada nećemo u Srbiji samo prodavati, nego i kupovati.

Frižideri sa Svarovski kristalima

U nevelikoj, ali veoma funkcionalno opremljenoj kancelariji generalnog direktora Mrzela stoji, pod presvlakom, jedan veliki kombinovani frižider-zamrzivač. Na pitanje, šta u njemu krije, Mrzel oprezno podiže zavesu i otkriva prednju stranu uređaja na čijoj je desnoj strani od vrha do dna, u širini od desetak santimetara, od najmanjeg do najvećeg, u nisci poređano 7.500 Svarovski kristala. Reč je o aparatu koji će se izneti na prodaju u nekoj humanitarnoj aukciji. Napravljeno ih je svega pet. Jedan je već prodat u dobrotvorne svrhe u Rusiji za 110.000 dolara. Za koliko će se ovaj aparat u Beogradu dobiti i kuda će novac otići, kako reče Mrzel, uskoro će se nešto više znati.  

Osim toga, Srbija je za Gorenje tradicionalno dobro tržište. Ne samo u nekadašnjoj zajedničkoj državi, već i danas. Ako je to tako, razmišljali smo, zbog čega ne bismo tu i proizvodili pojedine aparate bele tehnike, snabdevali njeno, ali i tržište ostalih zemalja. Tako smo postali i srpsko preduzeće. To je za nas velika čast, ali i ništa manja korporativna odgovornost.

Koliko je koštala izgradnja fabrike i da li planirate još neki sličan kapacitet u Srbiji?

– U valjevsku fabriku, sa više od 400 zaposlenih, uložili smo oko 20 miliona evra. Toliko koštaju građevinski radovi i tehnologija, a po svemu taj pogon je identičan onome u Velenju. U njemu će se proizvoditi godišnje oko milion komada većih kućnih aparata. Planirali smo da u toj fabrici do kraja 2006. godine proizvedemo 50.000, a u 2007. čak 400.000 aparata pod svim robnim markama Gorenja za sva tržišta na kojima smo prisutni – u više od 60 zemalja širom sveta. To bi značilo proizvodnju 840 aparata dnevno, a već sada se, svakog dana, napravi više od 700 zamrzivača-sandučara i oko 400 frižidera. Kad je reč o „škrinjama”, valjevska kompanija Gorenja je već u septembru 2006. realizovala plan za celu prošlu godinu.

Od ukupne produkcije deset do 15 odsto robe plasiraće se na domaćem tržištu, a preostalih 85 procenata izvozimo u Evropu. Trudićemo se da dobijemo sertifikat o srpskom poreklu proizvoda, jer bi nam to omogućilo dodatne pogodnosti u izvozu u zemlje države članice CEFTE.

O nekim novim kapacitetima, pogotovo u Srbiji, za sada ne razmišljamo, ali to nikako ne znači i da za koju godinu opet nećemo krenuti u neki novi posao ovde.

Da li je država Srbija dovoljno i blagovremeno sve učinila da se kao veliki investitor osećate i radite u njoj kao svoj na svome?

– U Srbiji smo odista primljeni na najbolji mogući način. Kako od lokalnih, tako i od republičkih vlasti. Naša iskustva su veoma pozitivna. I zaista radimo kao svoji na svome. I ta činjenica će biti od velikog značaja ako sutra u Velenju budemo razmišljali o nekom novom ulaganju. Srbija će uvek biti u vrhu naših potencijalnih partnera. Upravo ta činjenica bila je od velikog značaja za kupovinu Lifama u Staroj Pazovi, gde će naša „kći”, Gorenje – Tiki, montirati bojlere od 50 i 80 litara za ovo tržište. Tako, polako, postajemo odista srpsko preduzeće, ne samo po onome što nudimo kroz trgovinu ili servise, već i po proizvodnji, a to znači više radnih mesta, viši standard…

Šta biste u tom smislu, posle ovog iskustva u Valjevu, mogli da preporučite domaćim ekonomskim vlastima u pogledu većeg privlačenja stranih grinfild investicija kao što je bila vaša?

– Srbija je u poslednje dve-tri godine odista uradila mnogo na privlačenju stranih direktnih investicija. Sa velikim zadovoljstvom ističem primer Agencije za strana ulaganja i promociju izvoza (SIEPA), koja mnogo čini na privlačenju i podršci stranih investitora. Iz tog programa naš Tiki je dobio 310.000 evra, dve hiljade evra po zaposlenom, za početak posla u Staroj Pazovi. Mi, nažalost, za našu fabriku u Valjevu nismo mogli da konkurišemo za tu podršku, ali tu su sada neke druge dugoročnije poreske olakšice.

Iako je za poslednje tri godine urađeno mnogo, ipak, postoji i ona druga strana o kojoj veliki investitori neizostavno razmišljaju, a na čemu ekonomske vlasti u Srbiji moraju još da rade – veća pravna i ekonomska sigurnost, dugoročna stabilnost sistema, uz niže političke i druge rizike. Ali, što je najvažnije, u Srbiji više nema uvoznih i drugih barijera. Tržište je veoma interesantno i otvoreno za ulagače.

U Srbiji za Gorenje, u proizvodnom smislu, nema konkurencije. Ipak, na njenom tržištu su mnogi veliki „igrači”. Kako ocenjujete ovdašnje tržišne (ne)prilike?

– Situacija na tržištu bele tehnike Srbije postaje, polako, sve mirnija i stabilnija. Baš kao i u drugim oblastima privrednog života. Fabrike pojedinih artikala bele tehnike u Srbiji stale su, nažalost, ali na tržištu su gotovo svi svetski proizvođači. I konkurencija je zaista oštra. Ona je za potrošača, ponajpre, uvek dobro došla, jer će svaki potrošač imati priliku da za svoj novac kupi najbolji mogući proizvod po najnižoj ceni. Međutim, mi smo ušli na ovo tržište svom snagom i odlučni da radimo na dugi rok. U branši bele tehnike treba biti dovoljno veliki da si konkurentan, ali i imati dobru robnu marku. Gorenje u to mnogo ulaže. Naša robna marka je danas poznata po intenzivnim ulaganjima u nove proizvode, tehnologije i proizvodne procese. Gorenje je danas brend, dobro poznat u većini država sveta, tako da smo za tu utakmicu spremni. Trudimo se da uvek budemo korak ispred dugih. Za sada u tome uspevamo.

Kupovna moć prosečnog građanina Srbije veoma je skromna, a kućni uređaji koje nudite za njih su poveliki izdatak. Da li, kao proizvođač, razmišljate o direktnom kreditiranju ili nekoj drugoj olakšici kupcima koji bi da dođu do vaših proizvoda?

– Sve procene ukazuju da u Srbiji ima nekoliko miliona kućnih aparata sa robnom markom „gorenje”. U poslednjih pet godina ovde plasiramo od milion do 1,1 milion uređaja – od najmanjih do najvećih. Tržišni potencijal postoji, ali kupovna snaga potrošača nije srazmerna potrebama domaćinstava. Iako bela tehnika spada u red trajnije robe široke potrošnje, ona je ovde i dalje velika investicija za prosečnu porodicu.

Pre tri godine, kada su ovdašnje prilike bile objektivno teže nego danas, imali smo paket zvani „Krediti Gorenje”, putem kojeg smo prodavali našu robu na rate. Od 2004. to više ne činimo. Taj posao smo prepustili poslovnim bankama. Ono što smo mogli da uradimo jeste petogodišnja garancija za svaki naš aparat i 170 aktivnih servisa sa svim rezervnim delovima ne samo za uređaje u eksploataciji, već i one čiji je vek upotrebe odavno prošao. Spremni smo da svakom vlasniku u Srbiji, recimo, neke naše veš mašine starije od 30 godina, u Velenju napravimo deo i da mu ga isporučimo, ako ne može da ga nađe u Srbiji. I to smatramo korporativnom odgovornošću prema korisnicima naših aparata.

Slovenija ima poveliki trgovinski suficit u razmeni sa Srbijom. Kako tu činjenicu vidite kao poslovan čovek i da li bi, po Vašoj oceni, obim trgovine i viših oblika saradnje mogao biti veći i uravnoteženiji?

– Bez obzira na trenutnu situaciju, te stvari se, objektivno, polako menjaju nabolje. Upravo naša investicija u Valjevu govori u prilog tome. Srbija i njena industrija za vreme dugih ekonomskih sankcija, a potom i ratnih razaranja, izgubila je na ponudi robe i usluga. Sa našom, ali i još mnogim drugim fabrikama koje u nju stignu, i njeni poluproizvodi i finalni proizvodi postaće u rangu evropskih i rado kupovani u svetu. Od izvoza iz naše fabrike u Srbiju će stizati najmanje 60 miliona evra godišnje. Više takvih, a pogotovo malih i srednjih preduzeća, ima šansu da sa svojom robom i uslugama izađu na međunarodno tržište.

Da li imate problema sa naplatom isporučene robe od domaćih trgovaca i čime se štitite od onih koji bi da „veresija” potraje večno?

– Likvidnost tržišta Srbije je svakim danom sve bolja. Pre nekoliko godina, kada smo se vratili na ovo tržište, morali smo svesno da prihvatimo mnoge rizike, pa i te da nam roba ne bude na vreme plaćena. Ali, to je bila cena ulaznice za ovo tržište. Danas je sve mnogo drugačije. Sa partnerima imamo izuzetno korektne odnose. Zaključujemo godišnje ugovore, a kao osiguranje potraživanja primamo bankarske garancije. Taj vid zaštite ne govori o nekom nepoverenju, već o uobičajenim ekonomskim standardima poslovanja. Samo tržište Srbije je istisnulo one koji su bili skloni prevarama.

K. S.