Piše: Ruža Ćirković
Glasanje o Sporazumu o saradnji Srbije i Rusije u oblasti naftne i gasne privrede i Sporazumu između Srbije i EU o stabilizaciji i pridruživanju, potvrdilo je još nešto što smo odavno znali: da su naši emotivni rusofili još malčice brojniji, a naši razložni evropejci zato mnogo glasniji. Prvi dokument ispisan na samo sedamnaestak strana pretresen je, s pravom, i po svoj štampi uzduž i popreko, drugi dokument ispisan (sa aneksima i protokolima) na celih 720 strana nije rizikovao detaljnu analizu ni samih narodnih poslanika. To što je ruski sporazum skockan navrat-nanos i sa bezbroj otvorenih pitanja moguće na našu štetu, a evropski stručno pregovaran, ali ne i javno razmatran, mesecima pa i godinama – ne menja ništa na suštini. Srbijanski evropejci, kao nesumnjivi inspiratori ovakvog poretka stvari, pokazali su da ključnu vrednost evropskog modernizma – kritički odnos prema svemu – nisu u potpunosti savladali. Rusiju je u Srbiji poželjno, a Evropu rizično kritikovati. Ipak, Rusija je u Narodnoj skupštini sabrala 214, a Evropa 142 glasa i zato što domaći evropejci nisu ni smeli iz ruskog glasanja da izostanu i tako javno dovedu u pitanje čvrstinu krhke vladine većine.
Domaći rusofili su bez zazora priznali da im u evropskom sporazumu najviše smeta politika (oko Kosova i Metohije) dok se ekonomijom nisu ni bavili. Oni su propustili da primene lepo životno uputstvo da se sa onim što ne mogu promeniti pomire, a da ono što mogu promeniti pokušaju da promene. Možda će se kajati – posle.
Opširnije u štampanom izdanju
