Странци отварају очи Румунима и практично показују да са три до пет милиона некоришћених хектара напајаних водом из Дунава, њихова земља има све шансе да постане главни европски произвођач пиринча

После 19 година транзиције Румунија још није одлучила у ком правцу жели да развија своју до јуче аутархичну привреду. Иако је било више покушаја да се донесе дугогодишњи национални план стратешког развоја, Румуни још нису одлучили у ком правцу да крену, које основне привредне гране да развијају како би се што ефикасније уклопили у свеколику привреду ЕУ, у коју су примљени 2007.

Након што су рударству „сасечени корени“, а петрохемија и машиноградња се нашле у запећку, као и практично затворе-на индустрија трактора, помишљало се на ослањање на модерну, еколошку пољопривреду, на туризам и информатику.

Међутим, за пољопривреду, која је после деколективизације потпуно хаотична, треба много времена и пара. У пољопривреди је дошло до суштинских поремећаја. Сточарство је смањено, воћарство запуштено, гајење житарица омаловажено, престарело и заостало село скоро ни само себе не успева да прехрани. Из увоза стижу: месо, млеко, житарице, риба, вино, воће и поврће. Иако је Румунија аграрна земља, парадоксално је да се на трпезама све мање налазе плодови са домаћих поља, вртова, воћњака и пашњака. Увоз хране, поглавито из других земаља чланица ЕУ, руши све напоре око изравнања критично негативног спољнотрговинског биланса.

У тој веома проблематичној ситуацији у пољопривредној производњи, овдашњи медији избацили су на тржиште једну идеју на коју нико овде није рачунао. Тиражни и утицајни дневник „Гандул” написао је ових дана да би „помоћу страних инвеститора, који масовно купују необрађиване терене, Румунија могла да постане један од главних произвођача пиринча у ЕУ” и да тако храни белим зрном и себе и Европу.

Да ова прича није без основа показује поновљена заинтересованост агенције Ројтерс да светској јавности понуди информације из којих се види да „странци отварају очи Румунима” и практично им показују како искористити три до пет милиона хектара погодних за гајење пиринча, а који се тренутно уопште не користе.

Тако сазнајемо да већ годинама Италијани, Шпанци и Французи купују на хиљаде некоришћених хектара земљишта у Дунавској низији, посебно у близини града Браиле, на југоистоку Румуније. У томе је најактивнија италијанска компанија „Ризо Скоти“ (Riso Scotti) која је још од 2003. уложила на десетине милиона евра у куповину око 7.000 хектара земље. У Владењу, у округу Јаломица, подигнута је модерна фабрика за процесирање пиринчаног зрневља.