Период благостања, које се огледа у високој личној и општој потрошњи и одлично снабдевеном тржишту, не мора да се поклапа са периодом економског просперитета.
Данијел Цвијетићанин
Истина је да Србија просто „плива“ у новцу који је притекао из иностранства. Ова новчана плима је последица брзог и непромишљеног задуживања становништва и државе код страних банака, као и продаје (приватизације) домаћих привредних ресурса страним инвеститорима. Истовремено, она је узрок застрашујућег нивоа (и даљег раста) спољнотрговинског и платног дефицита.
Политичари, неки економски аналитичари, а и други „бранитељи“ владајућег режима, непрекидно понављају питање: „Да ли вам је било боље пре десет-петнаест година, у периоду економске блокаде, рата и бомбардовања?“ Када добију (природан) одговор да је било горе, почињу са хвалоспевима текућој економској политици. Ако се неки (глупи) инаџија и усуди да тврди да му је раније било боље, „аналитичари“, са олимпијских висина, презриво добацују „Неће бити!“ И настављају са недотупавним поређењима онога што није за поређење.
Али, главна несрећа је у томе што је, по свој прилици, данас многима боље него што ће им бити за неколико година, када не буде више ресурса за продају, а кредитни рејтинг Србије буде још нижи. Чињеница је да огроман новац, који се слио у Србију последњих година (неколико десетина милијарди евра), није искоришћен на разуман начин.
Катастрофална политика прекомерне потрошње подстицана је и честим изборима. Данас владајућа гарнитура, ма колико хетерогена, има заједничку особину да је победила (и „саставила се“) на таласу обећања о огромном повећању потрошње, било да је реч о „социјално одговорној влади“, „уједначавању региoналног развоја“, „националном инвестиционом плану“ или „новој индустријској политици“ – државног инвестирања.
Да ли ће Влада, да би испунила своја предизборна обећања, наставити за Србију самоубилачку политику прекомерне потрошње (најављени ребаланс буџета је корак у том правцу)?
Експерти ММФ-а сугеришу супротан пут. Домаћи стручњаци – такође! Чини ми се да представници естаблишмента, у намери да злоупотребе стручну јавност, нестрпљиво очекују баш овакве реакције. Оне ће им бити уверљив разлог да, тобож против своје воље, одустану од повећања пензија и скупе „социјално одговорне политике“, али не и од бахатог расипништва, нужно праћеног корупцијом, на многим другим подручјима најављених привредно-командних активности.
Питам се како би се осећали Влада, Министарство финансија, па и сам председник Републике да их је стручна јавност охрабрила у немогућој мисији – реализацији предизборних обећања? Можда би нестало мефистофеловског осмеха задовољства због још једне успешне манипулације?
