Некада је ткање било незаобилазно умеће жена у Србији. Физички тежак посао доноси, међутим, бескрајно задовољство и онима који данас желе да оживе вештину наших предака

На визиткарти Београђанке Мирјане Пршић, дипломираног политиколога међународног смера, пише: новинарка и ткаља. Тим редоследом, али могло би да стоји и обрнуто. Ткаља која пише, или новинарка која тка, тек ове две вештине подједнако се преплићу у животу жене која може, ако би било потребе, на визиткарти да одштампа још сијасет занимања сва, на неки начин, наклоњена – Далеком истоку.

Широка интересовања мамила су госпођу Пршић да урони у тајне макробиотике, кинеске фискултуре тај-ћи-ћуан, таоистичке филозофије трагања за јином и јангом, лековитог и самониклог биља, писања поезије. Диљем некадашње велике Југославије држала је предавања о лековитости гладовања, исхрани прилагођеној годишњим добима, правилном жвакању, митовима о протеинима. Писала је стручне, али популарне чланке о многим темама које се тичу савременог живота и његове угрожености свеколиком цивилизацијом. Окупљала је знатижељнике на курсевима и семинарима, на лекцијама о здравом животу у серијалима при београдском Етнографском музеју.

Женска мрежа

Умеће ткања Мирјана Пршић је савладала у Мрежи женских текстилних радионица, на београдском Топличином венцу. Била је то невладина и непрофитабилна организација која је окупљала жене из избеглиштва, даме трећег доба али и оне које су желеле да креативношћу и неговањем старих заната попут ткања, плетења, веза или пачворка допринесу економској самосталности. Радионице, нажалост, више не постоје.

Граматика

У породици једног нашег старог стручњака за српску граматику чули смо необичну информацију: у старом српском језику глагол ткати мењао се на данас мало коме познат начин. Ја чем, ти чеш, она (он) че. Ми чемо, ви чете, они тку.

Онда јој се изненада догодила велика љубав. Опчинило ју је ткање, нити и разбој, силно, каже, и више није могла да одоли. Дрвена направа сложене конструкције готово доминира дневним боравком њеног стана, како би могла да јој се посвети сваког часа када се јави неизмерна потреба.

– Гледала сам у давно изаткани пешкир, драгоцени дар моје рођаке, и изненада осетила повезаност са полусестром деде по оцу. Ова моја бака урадила је тај пешкир у две боје, са стилизованим мотивима црвених птица на белој подлози. Иако је веома стар, помало начет временом, овај комад зрачио је складом и ја сам му се дивила, не успевајући да откријем преплет који је користила – прича Мирјана Пршић. – Бака моје мајке по оцу, знам из приче, такође је ткала. Баке и мајка никада нису ткале, а ја сам од младости желела да радим за разбојем.

Ткање за њу није само начин повезивања са претходним генерацијама и древним умећем, нити остварење сопственог дара, већ и једна магична радња када се од предива добија тканина, површина која има лепоту, употребу и вредност.

– Као у свему, када се нешто воли то се и зна, а технику је лако усвојити. Толико сам желела да је научим и пут ми се отворио. Једног децембарског предвечерја пре пет година, у складу са мудрошћу која каже “када је ученик спреман, учитељ се појави”, на изложби ручних радова ословила ме је веома мила жена, моја вршњакиња. Била је учитељица ткања која ме позвала да се прикључим школи која ће ускоро почети. Питала сам је колико то кошта, јер месецима пре тога нисам примила плату. Бесплатно је, обрадовала ме је учитељица, донатори су стране хуманитарне организације – сећа се данас Мирјана Пршић.

Без таштине

У трећем добу нема места журби, такмичењима, ни таштини. Жене су слободне да се посвете себи, да раде за своје задовољство. Ручни радови су прави избор за то – тврди Мирјана Пршић. – Сам рад руком стимулише преко јагодица прстију и у исто време опушта нерве и смањује напетост. Чин стварања укида досаду, отклања осећање некорисности, брани од испразних разговора и зависности од телевизије. И рад и готова рукотворина доносе осећај испуњења, док лепота и уметничка вредност обогаћују душу.

Када је савладала технику и остварила лични стваралачки израз, ветрови милости поново су покренули једра. Син је набавио разбој. Крстила га је „смирна“, као град у Турској, познат по једној другачијој техници ткања, али с “њеним” почетним словима и као симбол смирености. Ово последње, каже, није јој донело, јер су уводне фазе рада понекад прилично напорне. Утолико је задовољство веће када се стигне до самог ткања, награде за труд.

– Моја добра пријатељица процес ткања пореди са рађањем детета. Док се порађа жена трпи напоре, а када донесе новорођенче на свет осећа велику радост и заборавља претрпљено – каже Мирјана Пршић, чији су свечани и спортски, летњи и зимски, мушки и женски шалови, понча и торбице нашли своје место у Америци, Канади, Јапану, Енглеској, Ирској, Грузији, Малезији… – Још једна радост греје моје срце, жеља да ћу својој унуци једног дана непосредно пренети ово знање, а она да га проследи даље.

Мирјана Пршић ткање сматра чаробним занатом који је много више од тога. Оно је препуно симбола, као сам живот. Симболично је и то, каже, што је први дан наставе “пао” на њен рођендан, што је први шал изаткала за невероватно кратко време да би ослободила разбој за другу ткаљу.

– Велика је штета – сматра наша саговорница – што је традиција ткања замрла на нашим просторима. Истина је, нажалост, да лепоту, вредност и непоновљивост изатканих комада више препознају странци, а ти предмети би заиста на најлепши начин могли да представљају нашу земљу широм света. То се потврђује сваког католичког Ускрса и Божића када принцеза Катарина Карађорђевић окупи ткаље и представи их јавности. Тек тада присутне званице схвате шта све може да се створи вредним рукама наших жена.

Док нам објашњава од чега се састоји један хоризонтални разбој на каквом она тка, госпођа Пршић истиче да ово умеће није нимало лако нити физички релаксирајуће. Напротив. Али када се уведе последња нит, срећа је неизмерна. Разбој се, иначе, састоји од основног ваљка, чешља, листова, брда, педала, ничаница… Сам рад има много фаза које почињу тзв. осмишљавањем, затим се наставља рапортом (извештајем о количини предива), сновањем, набацивањем, увођењем у ничанице и брдо, везивањем, да би се, најзад, стигло до ткања.

– Свака жена носи запамћено искуство бака и прабака, оних стрпљивих плетиља, везиља и ткаља које су кроз генерације неговале традицију ручног рада, каже Мирјана Пршић. Зато се та вештина тако лако преноси и не заборавља. Због тога ниједна жена није толико стара да не би обновила или први пут савладала лепоту величанственог стваралаштва својих руку.

Слободанка Андрић