За само годину дана рада, на разбоју који је купила субвенцијом Националне службе за запошљавање, Мира Павловић отворила своју фирму и данас запошљава ткаче

Када је на насловној страни каталога за постељину, коју је продавала за једну словеначку фирму, угледала слику старог разбоја, Мира Павловић из Вршца је одмах замислила себе како седи и тка. Иако се до тада није бавила ничим сличним, није могла да одоли а да се не окуша у овој вештини и једног дана, зашто да не, угледа и своје рукотворине на некој насловници. Будући да је, како каже, ова постељина била од чисте мерино вуне, ткана и плетена, инспирација јој није недостајала, тим пре што се већ опробала у пословима дизајнирања. Само је требало овладати техником ткања.

– Обуку за ткање завршила сам у Београду при Мрежи женских радионица “Артфакт” и стекла сертификат за ручно и уметничко ткање. Прве шалове које сам направила били су за једну немачку еколошку организацију. На њима је урађен вез њиховог знака, односно логотип. Шалови од природних материјала са бојама њихове организације веома су им се допали, тако да су их и касније често поручивали, прича Мира, испод чијих је руку у међувремену изашло много уникатних предмета – од постељине, преко торби, завеса…

Пошто се ткање показало као врло уносно, после само годину дана бављења овим послом и зараде, Мира се одлучила на прави подвиг у овим временима – да оснује своју фирму. – Од субвенције Националне службе за запошљавање купила сам професионални разбој ширине метар и по, који је модернизован и пружа могућност израде платна у дуплој ширини. За овај почетни период све послове у оквиру радионице обављала сам сама. Имала сам невероватну срећу да ми Министарство за економију и регионални развој, пошто су се упознали са овим што радим, додели сертификат да се производи из моје радионице могу сматрати уметничким, односно производима домаће радиности.

Тако ова самоука уметница на дрвеном разбоју тка предмете од природних материјала – вуна, памук, лан, кудеља – као што су завесе, столњаци, торбе, шалови… Део предива сама боји у чајевима невена, зове, подбела, куркуме… Пре две и по године основала је и ткачку радионицу „Семирамида“.

Мира признаје да је интересовање за уникате рађене на разбоју веома велико, али и да је истовремено у нашој земљи мало оних који су спремни, или у могућности, да адекватно плате ручни рад. Инострано тржиште је у том погледу много захвалније због чега се труди да њени производи чешће иду тамо.
Када је улазила у цео посао идеја јој је била, каже, да се људи окрену природним материјалима и врате правим вредностима.

– Ткање одевних предмета се може прилагодити данашњим условима и савременом начину одевања. Ручно ткање је временом потиснуто новим технологијама и производњом савремених тканина, које се не могу упоредити са платном које „сиђе” са разбоја за ручно ткање. Погодно је за уметничке иновације. Предност ручног ткања код избора занимања јесте и у томе што се заиста може спојити љубав према послу са остваривањем прихода за живот, искрена је ова Вршчанка.

Идеје настају са новим материјалима којих данас има много више него раније, што је разлог више да се бар они који имају могућности при куповини определе за нешто квалитетно и аутентично.
Сам процес ткања за Миру представља неограничену игру бојама и нитима, што доприноси стварању нових, дру-зарадило и исказао прави економски ефекат, и то у континуитету, потребно је много времена. Због спорог процеса израде једног предмета, онима који крену Мириним стопама, биће потребни стрпљење и истрајност у послу.