Постојање Управе за јавне набавке није довољно да обезбеди потпуну законитост и транспарентност у сфери јавних набавки

Јавна набавка је процедура у којој се бирају испоручиоци (понуђачи) робе или даваоци услуга и радова јавним институцијама, организацијама и фондовима. Под овим појмом се, у принципу, подразумевају све радње и активности које законом дефинисани наручиоци спроводе у циљу добијања најбоље понуде на основу унапред утврђеног поступка и на основу већег броја конкурентних понуда.

Имајући у виду милионске вредности јавних набавки, сваки проценат уштеда у овој области има велики значај. За разлику од случаја када купујемо за себе и када настојимо да, са расположивим новцем, обавимо што бољу куповину, лице које купује новцем који није његов понаша се другачије јер нема “уграђен” мотив за најефикасније трошење средстава. Последица је преплаћивање добара, услуга и радова у односу на цене које постижу приватни купци. Овај “вишак” који се непотребно плаћа завршава у џеповима понуђача, а неретко и овлашћених лица купаца.

Проблеми

Најчешћа заблуда која постоји код наручилаца везана је за карактер мишљења које даје Управа за јавне набавке. Конкретно, бројни наручиоци сматрају да добијањем позитивног мишљења од стране Управе за јавне набавке добијају, у ствари, дозволу, односно сагласност да могу да спроведу поступак онако како желе. Стога је, у пракси, велики број наручилаца оријентисан на то да по сваку цену добије позитивно мишљење од Управе за јавне набавке, не презајући ни од навођења нетачних података у свом захтеву. Међутим, оно што овакви наручиоци превиђају јесте да се њихова одговорност односи на поступање по Закону о јавним набавкама, а не по мишљењу Управе за јавне набавке.
Кад је у питању бројност комисије за јавне набавке, предвиђено је да та комисија мора имати најмање три члана, и то председника и два члана. Наручилац у саставу комисије може имати и већи број чланова, зависно од предмета набавке.

“Естетика”

За тумачење је, свакако, “најрастегљивији” критеријум који захтева да производ има одговарајући естетски и функционални изглед: чланови тендерске комисије имају право да умање број бодова ако им се, на пример, не свиди дугме на униформи, без обзира на то што је њена цена повољна.

Напредак на пољу усклађивања прописа у Србији у овој области са прописима у ЕУ је евидентан, али неопходно је учинити још неке важне кораке. Мора се нагласити да постојање Управе за јавне набавке није довољно да обезбеди потпуну законитост и транспарентност у сфери јавних набавки. Наиме, Управа обезбеђује јавност самог поступка, а не може контролисати да ли су набавке уопште потребне и рационалне, нити да ли се касније уговори анексирају и тако диже цена робе и услуга. На пример, ако је цена производа кључна за “пролазак” на тендеру, она носи највише поена. Фирма која хоће да добије тај посао онда договара са врхом јавног предузећа које је расписало тендер и понуди најнижу, такозвану дампинг цену, чиме се конкуренција елиминише, а конкретна фирма добија посао, не по цени коју је понудила на тендеру већ по другој, коју је накнадно прецизирала анексом уговора и која је често двоструко виша. За овакве врсте контроле требало би да буде задужена државна ревизорска институција, у складу са Законом о државној ревизорској институцији, наравно уз подршку МУП-а.

Непостојање врховне ревизорске институције може се негативно одразити на иностране инвестиције, које су Србији неопходне за обнављање привреде, јер је познато да страни капитал “заобилази” ризичне земље.

Такође, мора се изнаћи и решење за тзв. “подешавање” критеријума тендера. Ако је критеријум, рецимо, величина обртних средстава, нека мала фирма која учествује на тендеру може да направи конзорцијум са фирмом из потпуно различите делатности, а која има велики обртни капитал, чиме се опет елиминише конкуренција.

Уговори

Када је у питању закључење више уговора о јавној набавци по једном позиву од стране наручиоца ова могућност постоји само уколико наручилац обликује предмет јавне набавке по партијама. Да би наручилац искористио наведену могућност, потребно је да, у складу са чланом 33. Закона о јавним набавкама, донесе одлуку о обликовању предмета јавне набавке у више партија и да одреди процењену вредност истих, те да такву одлуку достави Управи за јавне набавке на сагласност. Предмет јавне набавке се може обликовати по партијама, само уколико су у питању сродна добра, услуге и радови.
Што се тиче израчунавања вредности јавне набавке код услуга осигурања у овом случају узима се у обзир висина премије осигурања (члан 31. став 2. тачка 1. Закона о јавним набавкама).
Што се тиче израчунавања процењене вредности јавне набавке финансијских услуга у овом случају узимају се у обзир износи накнаде, провизије и камате, као и друге врсте плаћања која терете услугу (члан 31. став 2. тачка 2. Закона о јавним набавкама).

Регионална димензија

У оквиру преговора о потписивању Споразума о слободној трговини у централној Европи – ЦЕФТА, у којима учествује и наша земља, питање јавних набавки има значајно место. Предлогом Споразума предвиђено је да привредни субјекти из земаља потписница Споразума могу да учествују у процедури јавних набавки под истим условима као и домаћи привредни субјекти. Законски прописи у Србији, засад, не предвиђају овакву могућност. Наиме, Закон о јавним набавкама омогућава преференцијале од 20 одсто за домаће понуђаче. Овај проблем највероватније ће се решити тиме што ће у Споразуму о слободној трговини у централној Европи бити предвиђен вишегодишњи временски рок којим ће се нашој земљи дати могућност да правно потпуно изједначи статус домаћих и иностраних понуђача.

Друга важна институција у овој области свакако је Комисија за заштиту права понуђача, која се бори за остваривање слободне конкуренције међу понуђачима, имајући у виду да скривање и нејасни текстови услова тендера, као и наметање невероватно детаљних критеријума у великој мери ограничавају једнака права понуђачима. За првих шест месеци постојања, од јула до децембра 2004. комисија је решила спорове у висини од седам милијарди динара, а само у децембру 2005. такви спорови вредели су 6,74 милијарде динара.

Међутим, да би систем јавних набавки у Србији, који се састоји од 12.000 наручилаца и 80.000 понуђача који годишње закључе око 250.000 уговора вредних преко милијарду и по америчких долара, што значи да се свакога дана, у просеку, закључи око хиљаду уговора вредних преко пет милиона долара, могао да се ефикасно прати и контролише, неопходно је да се, поред наведене две институције које заједно броје тридесетак запослених, активно укључе и остале релевантне институције на основу савременог концепта “провере и равнотеже”.

* Аутор је координатор за односе са иностранством у Управи за јавне набавке Владе Републике Србије