Приватизација мора што пре да се заврши и ту може помоћи трансформација Акцијског фонда у инвестициони, чији би портфолио постала предузећа за која нема купаца

проф. др Дејан Ерић

Приватизација у Србији исувише дуго траје и ми смо вероватно светски рекордер по броју закона о приватизацији, по броју људи који су у томе учествовали, писали и тумачили шта приватизација значи. То показује колико код нас има отпора спровођењу транзиције. Званично је крај приватизације друштвених предузећа предвиђен за 2007. годину и тај рок би морао да се одржи, упркос проблемима којих ће бити. Мислим ту, пре свега, на предузећа која неће нико да купи. Решење би можда било у томе да Акцијски фонд, који иначе добро функционише, постане инвестициони фонд. Сада има и законских могућности за то.

Предузећа која нису приватизована, постала би портфолио тог новог инвестиционог фонда, па би се, кроз продају тих акција, посредно обавила приватизација. Друга могућност је бесплатна подела акција. Шта год да се изабере, важно је да се на приватизацију стави тачка. Износећи претходну тезу проф. др Дејан Ерић, продекан Београдске бан-карске академије, у интервјуу за Економетар, подсећа и на неминовност приближавања Србије Европској унији. Јасно се види да нико из ЕУ не жели више да води разговоре са представницима друштвених предузећа. Зато пролонгирање тог процеса значи само заваравање за запослене у условима кад више нема друштвене својине, ни самоуправљања.

Три проблема

Како оцењујете недавно усвојене законе везане за тржиште капитала. Да ли се тиме заокружује регулатива из ове области?

Генерална оцена је позитивна, независно од примедби на поједина решења, зато што је на овај начин заокружен амбијент за функционисање финансијских тржишта у Србији. Нарочито бих ту издвојио Закон о инвестиционим фондовима који је покрио велику законску “рупу”. Иако се ту заиста могу похвалити Министарство финансија и влада, јер су урадили добар посао, остаје моја примедба да је то могло и много раније да се уради. Није непознато да је и сама транзиција таква да се у ходу јављају проблеми и законске рупе на шта треба одмах реаговати.

У овом пакету посебно место има недавно усвојени Закон о инвестиционим фондовима. Како оцењујете та решења?

Одавно сам се залагао за његово доношење. Подсетићу да је прошло девет година од када је рађено на првој верзији таквог закона, још 1997. године. Од тада је било још 5-6 верзија, а нарочито је та тема интензивирана после 2000. године. Дакле, ако се занемари кашњење, закон је, по мени, испунио очекивања већ самим тим што омогућава да се на тржишту капитала појаве и домаћи инвестициони фондови. Морам, у вези с тим, да напоменем да ту и нема неких великих мудрости, нити простора за импровизације. Јер,светска пракса познаје углавном три типа инвестиционих фондова: отворени, затворени и приватни фондови. Закон је то препознао. Оно што је генерално добро то је да се њиме афирмише институција колективног инвестирања. То би могло да допринесе даљем развоју тржишта капитала и даљем развоју и афирмацији културе инвестирања у хартије од вредности.