Уметнице уживају у радости стваралаштва али тешко долазе до новца

У општем престројавању које намећу закони транзиције, хиљаде наших суграђана покушава да се снађе користећи домишљатост, веште руке, потиснути таленат за примењену уметност, инвенцију и креативност за почетничке бизнис пројекте. Многи се изненаде кад открију да су талентовани, а то нису знали радећи на сигурном послу у друштвеним предузећима или државној служби. Кад су остали без њих, почели су да уживају у својим креативним делима, али су убрзо открили да им недостаје боља организација продаје и већа брига државе како би са маргине друштвено-економске сцене закорачили у сигурније воде.

Педагог – уметница

Једна од многобројних жена које припадају групи самозапослених уметника јесте и Марина Ђаковић-Ђопић, дипломирани педагог, која се посветила примењеној уметности. Њени запажени радови донели су јој чланство у УЛУПУДС-у. Многи препознају њене најмаштовитије папуче које је имала прилике да излаже, а свој рад је показала и у многим ТВ емисијама. Марина је у потпуности посвећена уметничком дизајну: тка, шије, купује чизме које украшава на најнеобичнији начин, од дрвених калупа прави чуда од папуча које су, иначе, светски хит. Ентузијазам да за свој рад обезбеди сопствени простор, кад је то законски било омогућено, нестао је кад се суочила са високим дажбинама. Сматра да не би боље прошла ни данас, уколико се не укину многе ставке опорезивања.

Како материјално егзистира уметница која 15 година осмишљава и продаје своје уметнички дизајниране производе за свакодневну употребу?
– Ми који смо фанатично везани за ову врсту стваралаштва срећни смо и испуњени, али нисмо задовољни јер је наша зарада спорадична и несигурна, а вредност наших производа потцењена. Све сами радимо. Ми смо и привредници и уметници, продавци и менаџери, јер се држава није потрудила да институционализује све врсте уметничког и занатског рада, односно да припреми специјализоване просторе у којима би се излагала и продавала наша роба. То би било од користи и нама и држави јер би се на тај начин све богатство наше националне уметности и занатске вештине могло представити страним туристима. Ја сам, на пример, израђивала опанке које је наручила једна Американка, чим их је случајно угледала на аеродрому. Тако сам, у сопственој режији, извозила опанке у САД – прича Марина Ђаковић-Ђопић.

Венецијанске маске

Слична је прича и Душке Кисин, заљубљенице у уметност осликавања венецијанских маски које одушевљавају посетиоце једног кафића на Ади, иначе познатог по окупљању образованих људи, са смислом за уметничке вредности.

Пошто је дипломирала етномузику на Музичкој академији 1993. године у Београду, у време општег хаоса и друштвене агоније, трагала је за било којим послом у складу са својим образовањем. Једва се запослила као професор, са пола радног времена у две школе. Доходак мизеран, наравно. Снови младе жене да ће се ухватити као стручњак укоштац са свеприсутним музичким шундом, распршили су се одавно.

Брига за уметнике

Тридесетогодишња Анита Бунчић је прошла на конкурсу УЛУС-а за двомесечни боравак у париском Сите интернасионал де арт, некој врсти међународног кампа у коме се боравак плаћа 290 евра месечно, без трошкова исхране. Младим уметницима из других земаља држава обезбеђује све трошкове боравка. О бризи за статус уметника имала сам прилике да се уверим и у Литванији где уметници могу да склапају уговоре са галеријама које им у почетку, на пример, дају одређену плату, уколико они то желе, док је друга опција да од продаје дела добијају одређени проценат.

– Ко одлучи да буде уметник мора да има у виду да ће тешко зарадити већу суму новца, каже Душка Кисин за Економетар. – Моја је срећа што сам даровита и за сликање и за ткање. Купила сам калупе венецијанских маски, набавила и остали материјал и почела да осликавам гипсане маске које сама изливам. Ове године сам продала око четрдесетак. То није много а ни зарада није велика, имајући у виду утрошени рад и материјал (велика маска кошта 29 евра). Упркос томе, задовољна сам својим стваралаштвом, посебно кад добијам похвале и признања.

Може ли се уметност боље вредновати, евентуално сврстати у неки од облика бизниса?
– У 21. веку немогуће је остварити бољу и сигурнију материјалну егзистенцију уметника уколико се не промовишу менаџери за све видове ликовне и примењене уметности. Подразумева се и боље организован специјални простор за излагање и продају наших дела, каже Душка Кисин.

Сликарка по наруџбини

И млада сликарка Анита Бунчић, магистар на Факултету ликовних уметности у Београду, (Награда из Фонда “Перо” и фонда “Марић” за пејзаж), стипендиста републичке Фондације за развој уметничког и научног подмлатка, сматра да је чист надреализам бавити се уметношћу у нашим условима. Посебно је тешко непознатим младим сликарима и вајарима да обезбеде купце за своја дела.

– Свакодневно сте пред штафелајем, срећни сте због тога, али сте свесни у којој је мери неизвесно кад ћете и по којој цени продати своје дело. Додуше, уметници су увек залуђени оним што стварају, ентузијасти су и лако се навикавају на несигуран статус. Комфорно и луксузно живе само најпознатији. Хиљаде других таворе. Ја, на пример, радим по наруџбини захваљујући пријатељима који излажу и оплемењују свој јавни простор у коме се окупљају људи. Цена мог пејзажа већег формата је око 80 евра, и то у две рате.

У Србији, на жалост, још нису створени добри услови у којима би уметници могли да стварају и да живе од продаје својих дела. Уметника има много, али је због неизвесне егзистенције све мање младих који се уписују на уметничке академије, већ траже посао који ће им обезбедити бољу егзистенцију.

Олга Васиљевић