Pre tačno sedam godina, krajem septembra 2000. godine, u jeku ondašnjih izbora, cela Srbija je odjekivala uz slogan: Pro-me-ne! Ho-će-mo pro-me-ne!

I mnogo toga se, zaista, promenilo. Još se menja. I tek će da se menja. Pre svega, zbog naše rešenosti da ovoga puta “sto posto” uđemo u Evropsku uniju. Božidar Đelić, potpredsednik Vlade Srbije, u ovom broju Biznis magazina najavljuje „da je 2014. godina realan rok za naš ulazak u ravnopravno članstvo u EU. Naša ambicija mora biti da po stanovniku izvozimo bar 10-15 puta više nego danas, kada smo na samom dnu Evrope, da ciljamo tih 1.000 dolara neto plate koje je sada Poljska dostigla i da, pritom, to bude i zarađeno i zasnovano na bazi povećane produktivnosti rada“, kaže Đelić.

Tanja Miščević, direktorka Kancelarije za pridruživanje EU napominje da “nije sve ni u zakonskoj regulativi. Proces našeg pridruživanja EU pre svega treba shvatiti kao proces naših promena u smeru koji će značiti bolji život. To nije puko prepisivanje evropskih zakona. Naše zakone treba menjati kako bi građani osetili boljitak, kako bi konkurencija bila ta koja određuje kretanje na tržištu, kako bi potrošač u Srbiji bio u istoj poziciji kao potrošač u Nemačkoj ili Francuskoj…”, kaže gospođa Miščević u ovom broju Biznisa.

Branislav Grujić, predsednik i suvlasnik moskovske kompanije „PSP Farman“, uz sve primedbe da Srbija još nije ušla u krug razvijenih evropskih država, procenjuje „da je Srbija krenula putem kojim ide sav progresivni svet, što može da se vidi u mnogim elementima. A od nas, tu mislim, pre svega, na političare i nas privrednike, zavisi kojom brzinom će taj napredak da ide: linijom bližom horizontali ili linijom bližom vertikali“, kaže Grujić.

Ernst Bode, generalni direktor kompanije „Messer Tehnogas“, koji je prilično dobro upoznao Srbiju, ne strahuje mnogo od rizika poslovanja ovde: „Generalno gledano, isplati se poslovati ovde. Ekonomija je u razvoju, a mogućnosti za zaradu su udvostručene. Rast bruto društvenog proizvoda od šest odsto na godišnjem nivou nije za potcenjivanje“, kaže Bode. Slično misli i Gili Dekel, generalni direktor Erport siti Beograd, koji posle šest godina iskustva boravka ovde kaže: “Kada ste uspešni, Srbija izgleda divno! To može da zvuči kao šala, ali to je istina. Što se nas tiče, ovo je zemlja u kojoj nam odlično ide posao“.

Slavko Carić, zamenik predsednika Izvršnog odbora Erste banke a.d. Novi Sad smatra da država treba da pomogne razvoj finansijskog tržišta. „Knjigovodstvena vrednost EPS-a, NIS-a i Telekoma je oko 18 milijardi evra. Tih 18 milijardi evra, pritom, predstavljaju knjigovodstvenu vrednost, a svugde u svetu akcije takvih kompanija u trgovanju na berzi dostignu uvećanje dva-tri, pa i četiri puta. Znači, iznošenjem na berzu samo po deset odsto akcija ova tri preduzeća, imali bismo obrt od pet-šest milijardi evra. Više, dakle, od ukupnog dosadašnjeg učinka privatizacije“, kaže Carić.

Da li bi, možda, za promenu, takva inicijativa trebalo da potekne od, na primer, Privredne komore Srbije? Koleginica Ruža Ćirković se u svojoj kolumni pita: „Kome ili čemu bi trebalo da služi Privredna komora? Pa, privredi. Kako? Tako što će joj obezbeđivati konstruktivnu vezu sa vlašću. Neke vrste što bi se reklo – lobi.” Ako je tako, onda bi moglo i tu da dođe do pro-me-ne.

A možda na promene moramo malo duže da čekamo. Da sadašnji uspešni ljudi odu u istoriju, pa da postanu zadužbinari, darodavci (o tome u tekstu o filantropiji) koji su u prošla dva veka „zaveštavali otečestvu svoja imanja, gotov novac, kao i različite kolekcije knjiga, slika ili rukopisa. Danas je teško tumačiti motivaciju darodavaca iz XIX i prve polovine XX veka… Pored želje za ličnom afirmacijom i očuvanjem od zaborava posle smrti, veoma važan motiv bili su i svest o pripadnosti određenoj zajednici, kao i potreba da se nešto vrati u korist i za napredak te zajednice u kojoj je pojedinac živeo i sticao. To bi se moglo nazvati društveno odgovornim ponašanjem“.

Da li je neko doneo pro-me-ne, ali zaboravio na društveno odgovorno ponašanje? O tome 2014. godine. Kad uđemo u EU.