Džordž Bobvoš, direktor „Trigranita“, smatra da se korenite promene donose u prvoj i drugoj nedelji preuzimanja firme. Kad neko pokuša da u trećoj ili osamnaestoj godini posle privatizacije menja pravila igre – gubi kredibilitet

Budimpeštanski voz koji je 1968. godine prispeo na jedan od beogradskih perona, u velikoj meri je odredio životni put Džordža Bobvoša, sada direktora razvoja međunarodne korporacije TriGránit – integrisane kompanije za investicije u nekretnine, izgradnju i menadžment. S obzirom na to da je njegov otac bio diplomata, ova ugledna mađarska porodica u srpskoj prestonici boravila je sve do 1972. godine. Trideset godina kasnije, u januaru 2002. godine, Džordž Bobvoš, kao direktor Beočinske cementare, koju je kupio francuski „Lafarž“, sa svojom porodicom, za Beograd kreće sa punim koferima i kartama u jednom pravcu. Grad iz njegove dečačke uspomene, nažalost, bio je mnogo drugačiji od onoga što je zatekao.

– Krajem šezdesetih godina, Srbija je bila velika i bogata zemlja. Bile su to zlatne godine u kojima su ljudi puno putovali i mnogo bolje živeli. Za mene je bio pravi šok kada sam u drugoj polovini devedesetih, posle svih tih godina, poslovno prvi put boravio u Beogradu i video tragove teškog života. Umesto nečega što sam imao u glavi, dočekao me je potpuno drugi grad. Zgrade koje su mi kao dečaku bile ogromne, odjednom su postale male. Sećam se da sam odseo u hotelu „Hajat“. Bilo je pedeset konobara, a ja sam bio jedini gost – prisećao se Bobvoš, u razgovoru za Magazin Biznis, na tečnom srpskom jeziku i dodao da je naš jezik naučio iz radoznalosti još kao dete, jer je želeo da bude „deo ekipe“ i da ravnopravno sa drugarima u dvorištu igra košarku.

Privreda bez alfe i omege

Kao bivši bankar, koji je dugo godina radio u Siti banci, Banci Austrija, ali i Erste banci u Srbiji (od oktobra 2005. do jula 2006. godine) Bobvoš ističe da je veoma loše što uprkos ogromnom preokretu u bankarskom sistemu, ni 10 odsto od tog razvoja nije se dogodilo u realnoj ekonomiji.
– To je loše, jer sve banke, u konačnom ishodu, žive od proizvodnje. One samo plasiraju novac. U bankarskom sektoru postoji ogromna konkurencija, ali ne vidim da su velike domaće kompanije profitirale zbog svih tih promena u bankarstvu. Kao klijent, ne vidim da imam bolje uslove nego pre nekoliko godina, ponude su manje-više iste. Važno je da dođe do promena u realnoj ekonomiji jer je proizvodnja alfa i omega privrede.

U međuvremenu, Bobvoš je bio svedok otvaranja zemlje za strane investitore, ubistva premijera, formiranja nove vlade… Primetio je mnogo pozitivnih promena. Ipak, iskreno priznaje da su mu u zimu 2002. godine očekivanja bila mnogo veća.

– U cementari u Beočinu nadali smo se da će strani sistemi moći da utiču i na okolinu i da će se i ambijent menjati. Brzo smo shvatili da je to nemoguće postići preko noći ako imate potpuno drugačiji svet preko ograde fabričkog dvorišta. U kompaniji nas ništa nije kočilo i za kratko vreme smo napravili zapadnjačku fabriku. Na neki način, očekivali smo profesionalan pristup i u opštini i na ostalim nivoima odlučivanja. Nažalost, postojao je veliki raskorak – konstatovao je Bobvoš.

Kako kaže, privatizacija je slična odnosima u braku. Korenite promene donose se u prvoj i drugoj nedelji zajedničkog života. Kad neko pokuša da u trećoj ili osamnaestoj godini braka menja pravila igre – gubi kredibilitet!

– Investitor mora da se prilagodi domaćim prilikama, ali i okolina mora da prihvati investitora. Neki to bolje rade, neki za okruženje imaju manje sluha, jer se ne može graditi uspešna kompanija u sredini koja nazaduje.

Biznis na sedam jezika

U poslovnoj biografiji dr Džordža Bobvoša piše i to da govori sedam jezika: ruski, mađarski, engleski, srpski, slovenački, češki i francuski. Svoju karijeru počeo je u Nacionalnoj banci u Budimpešti 1985. godine, da bi 1989. godine prešao u Siti banku. Posle samo nekoliko meseci njegovo novo radno mesto bilo je u Londonu. U Banci Austrija u Beču radio je od 1991. godine. Radio je i u Ljubljani, a od 1997. do 1998. godine bio je u Beogradu. Na mestu direktora za centralnu i istočnu Evropu u „Lafaržu“ u Parizu nalazio se od novembra 1998. do decembra 2001. godine.  

Na mestu direktora „Trigranita“, Džordž Bobvoš se nalazi od avgusta 2006. godine. S obzirom na to da razvoj građevinarstva za sobom povlači i razvoj mnogih drugih privrednih grana, Bobvoš se u svom poslu susretao sa biznismenima raznih profila.

Primetio je, kaže, da postoje dva tipa srpskih privrednika. Prvi je elegantan, dinamičan i obavezno ima tri mobilna telefona. Radi po ceo dan, ali ni sam ne razume ciljeve koje je sebi postavio.

– Drugi tip su biznismeni sa brkovima, koji su mnogo glasniji. Međutim, takvi uvek znaju šta hoće i nemaju nedoumice. Oni su mi simpatičniji jer odražavaju način života u ovim sredinama. Nisu padobranci koji ne znaju šta im se u zemlji događa – nasmejao se Bobvoš i dodao da se uvek svađao sa kolegama strancima koji pojma nemaju gde su došli da žive i šta se dešava u Srbiji, van Beograda.

Visoke cene i loš kvalitet

Kad opisuje srpsko građevinarstvo, Bobvoš kaže i to da ga u najvećoj meri karakterišu visoke cene i loš kvalitet. To se vidi, ističe on, i kada se Beograd upoređuje sa, po veličini, sličnim gradovima, kao što su Budimpešta i Prag.
– Potražnja je velika, ali je ponuda loša. Nekim ljudima uopšte nije u interesu da se Beograd gradi. Često se dešava da neki investitor „blokira“ plac i na njemu ništa ne radi. Takvi ne bi voleli da dođe strana konkurencija, jer bi građevinarstvu morali da pristupe na drugi način. Nije im stalo da jevtinije rade, već da održe status kvo i svoj kvazimonopol, odnosno da ne puste nikoga u ovu utakmicu kako ne bi morali da se odriču ekstraprofita – ocenjuje Bobvoš.
Nekada jake srpske građevinske firme koje su bile ugledne i u svetu, danas su izgubile trku s vremenom. To je isto kao kada bi, uporedio je Bobvoš, neko „odsekao deo filma“ i nastavio da radi po starim navikama, dok ostali odavno posluju po drugim pravilima. 

Kad govori o potencijalnim ulagačima, Bobvoš, baš kao i većina njegovih kolega koji ovde rade, napominje i to da je naš najveći problem – negativna percepcija zemlje. Srbija je, objašnjava, ostala zemlja dovoljno velikog rizika. Ta pogrešna slika može da se promeni samo pozitivnim primerima. – Jedan „Lafarž“ ne znači ništa. Ali sto takvih firmi koje posluju u Srbiji, mogu mnogo da promene. Od prvog dana mog boravka u Beogradu ista pitanja muče ovu zemlju. To su Kosovo i Hag. Manje-više tu se rizik za investitore završava. Onog trenutka kada ulagači budu znali da su ove dve stvari prošlost, sigurno je da će u većoj meri dolaziti u Srbiju – smatra Bobvoš. I Kosovo i Hag za Srbiju predstavljaju važno emotivno, kulturno, političko i ekonomsko pitanje, ali političke stranke nisu baš otvorene kada o tome zauzimaju stavove, jer ne žele da budu nepopularne među biračima, smatra Džordž Bobvoš.

On priznaje i to da se 2001. godine, kada su investitori počeli da stižu u Srbiju, niko od njih nije nadao da će Bugarska i Rumunija prve ući u Evropsku uniju. Sada su ove dve zemlje u društvu zemalja EU, a Srbija još nema realne šanse da tamo bude, konstatovao je Bobvoš i objasnio da je to i delom zbog toga što pomenuta pitanja još nisu rešena.

– Ako neko ulazi u klub onda nije on taj koji će odlučivati o uslovima učlanjenja. Nego će klub to da kaže njemu. Svaka zemlja koja je postala članica EU imala je taj problem i svi su hteli da neki od zahteva eskiviraju i naprave izuzetak. EU je uvek insistirala na originalnim uslovima. Rigidni su u osnovnim stavovima i to ne može da se promeni. Međutim, treba objasniti i to da su od Evropske unije najviše profitirale prve zemlje članice. Članstvo sad ne donosi nekadašnji profit – zaključio je Bobvoš.

Anica Nikolić