Након што је врањска „Новоградња“ пропала, Драги Пешић одлучио да са супругом Зором, у кућној радионици, на старом грнчарском точку обликује глину и прави земљано посуђе за елитне ресторане у земљи и иностранству

Мало је оних који, у данашње време, за посао којим се баве кажу: „Није лоше, може да се живи. Нисам дужан никоме, нисам гладан“. Један од њих, Врањанац Драги Пешић, некадашњи радник овдашње грађевинске фирме „Новоградња“, пре петнаестак година је једва састављао крај са крајем. Зато је одлучио да од оца Душана прво научи а потом преузме грнчарски занат и доведе га до савршенства. Тако сада, како каже, и даље важи маркетиншки слоган: „Врањанче снабдева свет са земљанче“. Земљане посуде брачног пара Пешић налазе се у најелитнијим ресторанима и хотелима у Београду, Новом Саду и у иностранству.

Грнчарски точак у овој породичној мануфактури, подсећа за Економетар Драги Пешић, окреће се још од 1892. године, када је врчеве, ћупове, ђувече, тестије, кондире, црепуље за хлеб и погаче, саксије, чиније, свећњаке, таве и друге земљане предмете почео да прави солунац Драгутин Пешић. Тајнама грнчарског заната, његов син Душан почео је да овладава још давне 1934. године и то у 11. години. Старина Душан нарадио се и уморио и када је помислио да нема замене, године 1987. на његово задовољство, заменио га је син Драги. Од тада, од сванућа па до касно у ноћ, земљане посуде, украсне предмете на традиционалан начин производе Драги и његова супруга Зора, који месечно, зависно од тражње, израде и продају више од хиљаду грнчарских предмета од глине.

Мада, у последње време мало шта у Борином Врању подсећа на старо и некадашње чорбаџијско „пусто турско“. Од Доње до Горње чаршије, уздуж и попреко, нема више егзотичног света калајџија, сарача, кујунџија, вуновлачара, грнчара, опанчара, ташнара, ћурчија. У Улици Боре Станковића у Врању стару традицију грнчарског заната са поносом настављају супружници Драги и Зорица Пешић.

– Велика је штета што одумире грнчарски занат, од кога може солид-но да се живи, а и научно је доказано да је спремање и конзумирање хране из земљаног посуђа веома здраво. Наши стари су углавном јели из таквог посуђа и били дуговечни и нису оболевали од којекаквих болести. Јесте да је тежак и „прљав посао“, који изискује доста снаге, али и умеће и креативност у обрађивању, боље речено вајању иловаче (глине). Овај занат тражи целог човека и тимски рад. Једино се ми у Врању и селу Грнчар у Лужници бавимо овим занатом. Наиме, 1946. године Врање је имало петнаестак грнчарских радњи. Сада млади неће да се муче и да „прљају руке“. Помаже нам мој отац Душан, а повремено ангажујемо старог доброг мајстора, каже Драги.