Готово целокупна производња у радионици односи се на комадни стилски намештај за познатог купца. „Од почетка смо знали да желимо да будемо мала занатска радионица“, каже Дејан Велшмит

Столарска радионица „Велшмит“ из Суботице нема продајни салон, ни један комад њиховог намештаја не налази се у слободној продаји, па ипак, целокупну производњу пласирају у Новом Саду и Београду. Захваљујући усменој препоруци коју о њима шире људи за које су радили комаде стилског намештаја или ентеријер, а што се испоставило као најбоља реклама, у маленој радионици у оквиру породичне куће Велшмитових увек је много делова намештаја који чекају да буду завршени.

Ово је у правом смислу речи породична радионица. Оснивачка права фирме 2001. године пренета су на Дејана, али његов отац Антал, који је 1994. године фирму и основао, и данас је главни мајстор када је реч о дуборезу, док мајка Ружица брине о књиговодству и документацији. Уз оца и деду ту је и седмогодишњи Филип који део свог детињства проводи играјући се у дворишту између радионице и породичне куће па је и он на добром путу да стекне хоби за читав живот.

Ипак, прича о столарској радионици „Велшмит“ почиње пре њеног званичног оснивања и сеже две генерације уназад до Анталовог деде, а потом и оца који је био столар. У ствари, он је био и једини школовани столар, а своје знање, стрпљење и љубав за овај посао утиснуо је у сина и унука који су напустили своје професије.

Годинама сам радио као санитарни инспектор, али сам се у слободно време увек бавио обрадом дрвета. Када сам отишао у пензију, одлучили смо и да региструјемо малу занатску фирму, прича Антал.

Његов син Дејан мислио је да може да „избегне“ породичну традицију и неколико година је радио у Заводу за јавно здравље, да би пре осам година и код њега превладао породични ген, и за животни позив изабрао је оно чему га је отац учио у столарској радионици. Бака Ружица уз смех додаје да је одлучио да преузме приватну фирму када му се родио син Филип јер је схватио да сада мора да брине о породици.

Године које су следиле показале су да није погрешио: неколико дебелих албума фотографија документује које су све комаде намештаја и ентеријера урадили за протеклих неколико година. Знање породице Велшмит је без премца када је реч о обради дрвета или познавању историјских стилова намештаја, али су, у међувремену, изоштрили свој дух и за пословно окружење. Тако су, посматрајући кретање на тржишту прво Антал а потом и Дејан, јасно позиционирали своју фирму на тржишту.

Након година „плочастог“ масовно произведеног намештаја, људи су желели стилски намештај и ту смо видели своју шансу, јер смо ми били добри познаваоци стилова и дубореза, каже Антал, а Дејан додаје:

Од почетка смо знали да желимо да будемо мала занатска радионица која неће производити масовни, већ комадни намештај врхунског квалитета.

Деведесетих година имали су уговор о сарадњи са компанијом „Бошњачки“, а потом је квалитет њиховог рада постао препорука која им је отворила бројна врата приватних домова, али и значајних јавних простора где су радили ентеријер.

Опширније у штампаном издању