У производњи шљива Србија је у Европи са првог пала чак на четврто место, а испред нас су Румунија, Немачка, Француска и Турска

Србија је деценијама била препознатљива по производњи шљиве чији су плодови, у свежем стању или осушени, стизали на трпезе европских земаља и далеке Америке. Данас више нисмо рекордери у производњи “плаве царице”. У Европи смо са првог пали чак на четврто место, а по обиму производње претекли су нас Румунија, Немачка, Француска и Турска. Изгубили смо примат у свету, а доскора смо се равноправно носили са Америком и осталим “шљиварским” земљама. Кина данас производи чак петину од 10,5 милиона тона, колико се годишње произведе шљива у свету.

О томе шта урадити да се у Србији, “земљи међу шљивама”, поправи оно што је изгубљено разговарало се недавно у Осечини, код Ваљева, на сајму шљиварства под симболичним називом “Благо Србије”, у организацији надлежних министарстава. Ова привредно неразвијена општина је, како каже њен председник Милан Симић, свој развој препознала у воћарској производњи шљиве. За гајење шљиве постоје добри природни услови, као и за производњу малина и осталог воћа.

Рекордер

Према оцени стручног жирија за најбољег произвођача шљиве проглашен је Алекса Лукић, из села Осечина, који шљиву гаји на три хектара и ове јесени има бербу од 60 тона. Алекса каже да ће произвести 10 тона суве шљиве и продати је накупцима. Остало ће “отићи” у ракију.
– Јесу велика улагања, али се гајење шљиве исплати. Новцем добијеним од продаје шљиве проширићу засад за још један хектар. Надам се да ће удруживањем произвођача шљиве многи проблеми бити решени, да ћемо доћи до сигурног купца за кога ћемо производити на дужи рок, каже Алекса Лукић.

Општа је оцена сајма да креатори пољопривредне политике у Србији нису до сада у довољној мери водили рачуна о производњи у воћарству, посебно у шљиварству које има огроман економски значај. Пропусти су бројни: имамо преко 48 милиона родних стабала. Са једног стабла се убере, у просеку, само девет килограма плавог плода или 4,5 тона по хектару. То је знатно мања количина шљиве од оне која се убере у земљама које су нам преотеле позицију највећег произвођача овог националног воћа.

Уз подршку државе и банака, науке и осталих заинтересованих, производња би могла да се знатно повећа.

– Прети опасност да примат у производњи шљиве преузме Азија, пре свега Кина, Јапан и друге земље које нуде шљиве округлог облика. Против тога можемо се борити само квалитетом, јер смо у могућности да понудимо органски произведену шљиву која се тражи у Европи и свету, каже професор др Михаило Николић, са Пољопривредног факултета у Земуну, и истиче да је важно повећати извоз свеже шљиве. То значи да поред сорти шљива које су произведене у Институту за воћарство у Чачку, по којима смо познати у свету, морамо пратити и друге сортименте шљива. У свету се гаји више од две хиљаде сорти, али су истина само неке од њих поуздане за потрошњу у свежем стању, осушене или за прераду у концентрате, џемове, пекмезе и друге производе од воћа.

Површине на којима се производи шљива треба да се боље користе и да се води рачуна о резидби, како би се обезбедила редовна родност. Купаца из света има, али нико неће да дође у Србију да купи само десетак, двадесетак тона свеже шљиве, већ се тражи по неколико стотина тона. Повећање производње се може постићи и кроз удруживање земљорадника и испуњавањем услова који су познати као “три К”: квалитет, квантитет и континуитет. Тиме би пут до стварања бренда шљиве из Србије и производа од ње био загарантован на светском тржишту.

Велика шанса за шљиварство јесте и сушена шљива у индустријским сушницама. Србија сада извози једва око две хиљаде тона шљиве годишње. Уз бољу организацију, поштовање захтева тржишта, прикладније паковање, повећање производње и осталих мера годишње би могло да се извезе по десет хиљада тона свеже и суве шљиве и пет хиљада тона прерађевина.

Учесници сајма шљива поручили су надлежним министарствима да што пре ураде стратегију развоја шљиварства у Србији која ће произвођачима омогућити да се смелије опредељују да улажу у подизање нових засада шљиве и примену савремене технологије. То подразумева да се произвођачи морају оспособити и обучити за савремену производњу, јер су им знања, без обзира на искуство, веома скромна, а у производњи шљиве у свету се далеко одмакло.

Ј. Стојић