Реформе домаћег тржишта капитала треба наставити до почетка наредне године и дати веће ингеренције Комисији за хартије од вредности, јер ће без тога прилив страних портфолио инвестиција бити мањи

Мило Штимац

Први талас светске финансијске кризе, који је запљуснуо и Србију, дефинитивно је прошао, јер је на глобалном тржишту дошло до стабилизације, после великих интервенција. Шта ће се даље дешавати незахвално је прогнозирати, јер је то што се десило у свету толико ново, а било је незамисливо пре само неколико месеци. Већ сада је, међутим, јасно да ће се последице ове кризе генерално пролонгирати и осећати и код нас кроз осеку ликвидности. Јер, биће мање повољних кредита а трендови на тржишту акција биће мирнији.

Утолико пре је неопходно обавити реформе на тржишту капитала, јер Србија још нема добар правни оквир. Ако до тих промена не дође до почетка наредне године, Србија ће имати спорији прилив страних портфолио инвестиција. Управо ове реформе треба да изнедре и неке нове инструменте и вредносне папире, попут првих муниципалних обвезница које би издавали градови и општине, да подстакну иницијалну јавну понуду и обезбеде повољан порески третман трансакција хартијама од вредности. Све то подразумева и веће ингеренције, али и независност Комисије за хартије од вредности и то персоналну, политичку, институционалну и економску.

Овакве оцене, изречене у интервјуу за Економетар, Милко Штимац, председник Комисије за хартије од вредности, ставља у контекст своје тезе да је светска финансијска криза индиректно утицала на тржиште капитала у Србији, али да је главни разлог што је оно било у паду – изостанак реформи.

Зашто је регулаторни оквир постао тако тесан?

Када спроводите реформе, оне доводе до промена у економији и друштву које се захуктавају и врло брзо прерасту онај оквир који их је покренуо. И код нас се десило оно што се иначе дешава у земљама у транзицији. На тржишту капитала дошло је до промена, а имате и нове учеснике на тржишту. Оснажила је берза, банке су прошириле своју активност, повећан је број брокерских кућа, основани су многи инвестициони фондови, уходао се Централни регистар, и просто је тај правни оквир постао тесан. И сада, да бисмо ишли даље, ми морамо да мењамо законе. Мађарска је, рецимо, у другој половини 90-их у року од неколико година, три пута мењала основне законе који су регулисали финансијско тржиште. То није ништа необично и дешавало се у свим земљама у транзицији.
Подсетићу, с тим у вези, да је наше тржиште почело да показује знаке стагнације и пре овог првог таласа светске кризе, управо због изостанка даљих реформи.

У којим су све подручјима потребне законске промене?

Реч је о шест-седам закона – о привредним друштвима, инвестиционим фондовима, имовини локалних самоуправа и јавном дугу, о Комисији за хартије од вредности, али и пореским прописима. Постоји општа сагласност свих учесника на финансијском тржишту да регулативу треба унапредити, неке од тих измена су већ и формулисане у конкретне амандмане и прослеђене надлежним ресорима. Какав ће бити редослед потеза на то, на жалост, не можемо да утичемо.

Опширније у штампаном издању