Osuđeni ili pod istragom veliki šefovi Simensa, Folksvagena i Hjundaija

Firma koja osniva fiktivne „ćerke“ da bi preko njih podmićivala i obezbeđivala poslove, moćni šef personala koji podmićuje sindikalnog vođu plaćajući račune i njegovoj ljubavnici, glavni bos koji stvara crne fondove za lično trošenje i plaćanje političara… Zvuči poznato i kao da je prepisano sa naslovnih strana tabloida iz neke od zemalja u tranziciji?

Moglo bi da bude, ali nije. Skandali i afere nisu privilegija samo zemalja koje su na putu iz svoje nevesele prošlosti u bolju budućnost. Reč je o aferama iz velikog i bogatog sveta.

Tri velike korporacije, čije operacije prelaze granice domicilnih nacija, ali koje su pre svega nacionalne dike – Simens, Folksvagen i Hjundai – početkom ove godine su u žiži publiciteta zbog kojih oni zaduženi za njihov dobar imidž čupaju kose. Tri globalna brenda su u vrtlogu afera sa dimenzijama velikih skandala u koje su ih uvukli njihovi čelni ljudi ili oni iz najužeg vrha, kojima se od velikog novca, i velike moći koja ga prati, poremetio kompas poslovne etike. U dva slučaja, pri tom, sud je već rekao svoje, dok je u trećem istraga još u toku.

Zanimljivo je da su se u korupcionaškoj močvari našli šefovi dve ugledne nemačke firme, kojima je, po opštem uverenju, i po slici koju su o sebi stvorili u javnosti, poslovni moral i integritet na prvom mestu. Reč je o Simensu i Folksvagenu. U trećem slučaju akter je prvi čovek Hjundaija, ambicioznog južnokorejskog proizvođača automobila, koji je trenutno na šestom mestu globalne auto-lige.

SIMENS:

SKANDAL:

Isplate milionskih svota na sumnjive račune za nedefinisane poslove; po svoj prilici mehanizam za podmićivanje

AKTERI:

Na prvom mestu glavni direktor finansija, ali i vrh kompanije koji je morao da zna svrhu fiktivnih „ćerki“

ISHOD:

Istraga je u toku

Jedan od najpoznatijih i najprestižnijih nemačkih brendova, multinacionalni konglomerat sa centralom u Minhenu, koji se od 2001. kotira i na Njujorškoj berzi, upravo je na račun Evropske komisije prebacio 418 miliona evra, svotu koja mu je razrezana kao kazna za to što je bio kolovođa kartela kompanija koje su, prodajući opremu za električne centrale, dogovorno podelile tržište, što je protivno načelima slobodne konkurencije. Simens je platio i najavio da će se žaliti. Iako je ovo odnelo ne mali deo profita, mnogi su poželeli da je plaćeno i više, pod uslovom da nema drugih razloga za glavobolju.

Nažalost, ima ih. Oni su sadržani u jednom poverljivom dokumentu Simensovog spoljnog revizora, koji je otkrio gotovo na mafijaški način organizovanu mrežu sumnjivih plaćanja, fiktivnih partnera i nepostojećih poslova. Dovoljno veliku da bude okarakterisana kao najveći skandal u istoriji firme.

Na listi je, kako je naveo „Špigl“, više od 20 primalaca rasutih širom sveta, egzotičnih imena, sa Kipra, iz Kine, Bliskog istoka. Njima je plaćeno više od sto miliona evra, a da papiri ne pokazuju za koje poslove. Milioni su, takođe, prebačeni na račune u Ujedinjenim Arapskim Emiratima, u Indoneziji ili Sudanu, čije vlasti nisu baš voljne da sarađuju sa nemačkim istražnim organima.

Mehanizam je bio jednostavan: neka firma je proglašena konsultantom, ispostavljala je fiktivne fakture sa nepreciznim opisom razloga za potraživanje. Iskazane svote su, međutim, uredno isplaćivane. Ono što je sada, kada je sve izbilo na videlo, najuverljivije objašnjenje jeste da su ti fiktivni konsultanti bili samo način da se plaća mito tamo gde je trebalo, da bi se obezbedili veliki poslovi. Simens u tom pogledu nije štedeo.

Konkretni primeri izgledaju ovako: Izvesnom Mohedinu al Šati iz Damaska (Sirija), plaćeno je 9,44 miliona evra, a da revizori nisu mogli da ustanove za šta. Kad su pokušali da to pitaju Al Šatu, ispostavilo se da je u međuvremenu umro.

Nešto jasniji je slučaj firme Šveđanina Maksa R. sa sedištem u Hong Kongu, čijoj firmi, registrovanoj na Devičanskim ostrvima, Simens svojevremeno uplaćuje 4,74 miliona evra. Dokumentacija samo posredno objašnjava ovu isplatu: ispostavilo se da je gospodin Maks bio uspešan posrednik kod kineskih vlasti da Simens i Dojče telekom dobiju važan telekomunikacioni projekat u Kini.

Izvesni partner, koji je predstavljen pod imenom Monako Franc, prema dosijeu koji je objavio „Špigl“, možda je najkarakterističniji primer. Ovaj konsultant čija je baza u Monaku, primio je 14,5 miliona evra. U papirima je opisan kao „marketinški partner“ za oblasti telekomunikacija, kontrole avio-saobraćaja, transportnih tehnologija i opreme za elektrocentrale.

Simens je, po svemu sudeći, podmićivao naveliko. Prema navodima frankfurtskog javnog tužioca, njegovi menadžeri su dvojici direktora Enela, italijanske energetske firme, između 1999. i 2002. platili ukupno šest miliona evra, da bi se obezbedio posao isporuke gasnih turbina. Da bi se prikrili tragovi, uplate su išle preko Lihtenštajna, Abu Dabija, Monaka i Lugana.

Reputacija korporacije je ozbiljno narušena: istraga je još u toku, a sudski rasplet tek predstoji. Vrh Simensa je uzdrman: očekuje se da će uskoro leteti dosta perja. Predsednik Nadzornog odbora Hajnrih von Pjerer nastojao je da bude hladnokrvan pred nemačkim novinarima, koji nisu krili kako očekuju da on bude prva žrtva.

Na potezu su i američki istražni organi: ova vrsta mahinacija je težak prestup za one čije su akcije na Njujorškoj berzi. Sikjuritis iksčendž komišn nije poznata kao milostiva. Spekuliše se, povrh svega, da bi ovako oslabljen Simens mogao da bude i predmet neprijateljskog preuzimanja od nekog ko je trenutno od njega jači i ko bi mogao da se okoristi njegovim novootkrivenim grehovima.

FOLKSVAGEN:

SKANDAL:

Korupcija sa začinima seksa

AKTERI:

Direktor za ljudske resurse i šef sindikata

ISHOD:

Dve godina uslovne robije za prvog, drugi je oslobođen

Peter Herc, doskorašnji uticajni direktor ljudskih resursa Folksvagen koncerna, član borda direktora od 1993, proglašen je krivim pred sudom u Braunšvajgu, i osuđen na dvogodišnju uslovnu kaznu (što znači da neće u zatvor ako u tom periodu ne počini neko drugo krivično delo) i globu od 576.000 evra, čime je okončana korupcionaška afera sa začinima seksa u korporaciji koja upravo reorganizuje menadžment i prolazi kroz unutrašnje restrukturisanje, kako bi se uspešnije nosila sa sve agresivnijom japanskom konkurencijom i zadržala profitabilnost u grani u kojoj je sve teže biti u plusu.

Sud je bio blagonaklon prema Hercu jer je priznao krivicu u celosti, a za olakšavajuću okolnost mu je uzeto što se nije mnogo lično ovajdio u celoj stvari. Afera je utoliko bizarnija jer otkriva unutrašnje mehanizme funkcionisanja najvećeg automobilskog koncerna Nemačke (i Evrope) i njegovog odnosa prema radnicima, odnosno njihovim predvodnicima.

Herc, koji je dugo bio jedan od najmoćnijih menadžera VW-a, uticajan u tolikoj meri da je jedno vreme, početkom ove decenije, bio i savetnik kancelara Šredera za sindikalna pitanja i arhitekta politike nemačke vlade u toj oblast – proglašen je krivim za nezakonitu isplatu 2,4 miliona evra Klausu Volkertu, vođi sindikata Folksvagena od 1995. do 2005, u formi nagrade (bonusa), kako bi obezbedio njegovu saglasnost za poteze menadžmenta. Volkertova dobra volja je bila poželjna, s obzirom na ulogu koju sindikati imaju u nemačkom sistemu: njihov predstavnik, po zakonu, sedi u Upravnom odboru i mora biti konsultovan kod donošenja važnih odluka, poput onih koje se tiču lokacija za nove proizvodne pogone.

Volkert je u vreme ovih isplata bio predsednik Radničkog saveta, a na suđenju je isplivalo da je pomenutih nekoliko miliona evra potrošio na ekstravagantna putovanja u inostranstvo – Pariz, Rim, Bombaj, Lisabon, Kazablanka, Prag, London – na koja je vodio svoju južnoameričku ljubavnicu. Prema optužnici koja ga je teretila za ukupno 44 slučaja zloupotrebe službenog položaja, na osnovu koje je mogao da bude osuđen čak na deset godina zatvora, Herc je priređivao i seksi žurke i organizovao odlaske u javne kuće, uz obilato korišćenje vijagre, koja je obezbeđivana receptima Folksvagenove interne medicinske službe.

Deo nezakonite isplate od 400.000 evra otišao je direktno na račun Volkertove ljubavnice, koja je identifikovana kao Andrijana Baros, na osnovu ugovora za navodne „agencijske usluge“.

Hercova karijera je time neslavno završena, a druge nemačke korporacije, poučene ovim primerom, sada verovatno preispituju granice do kojih može da ide korporativna predusretljivost prema predstavnicima zaposlenih i koliko široko mogu da budu pravdane isplate pod stavkama „reprezentacije“.

HJUNDAI

SKANDAL:

Proneverio 106 miliona dolara kroz „crni fond“ za podmićivanje političara

AKTER:

Predsednik grupacije, jedan od najbogatijih ljudi Južne Koreje

ISHOD:

Šestogodišnja kazna zatvora

Čung Mong Ku, predsednik Hjundai motorsa, druge po veličini korporacije Južne Koreje, čija prodaja u inostranstvu čini 10 odsto izvoza korejske ekonomije, mogao bi da završne godine svog života, umesto u luksuzu na koji je navikao, provede u manje prijatnom ambijentu, u nekom od korejskih zatvora. On je početkom februara osuđen na šest godina, u slučaju koji je potvrdio da je korejska država dobila još jednu rundu u obračunu sa moćnim magnatima i odnela još jednu pobedu u dugoj borbi da u sivoj zoni odnosa velikog biznisa i visoke politike unese razumnu dozu transparentnosti.

Čung Mong Ku, šezdesetosmogodišnji lider korporacije koju je 1967. osnovao njegov otac, i koju je počeo postepeno da predaje u ruke sinu, uhapšen je još u aprilu prošle godine, u skandalu koji je imao ne samo korejske, nego i svetske dimenzije. To nije čudno, s obzirom na to da je Hjundai trenutno šesti po veličini proizvođač automobila (oko 3,5 miliona vozila godišnje), sa ambicijama da se do 2010. popne na peto mesto, i da je u pitanju prvi čovek druge po veličini poslovne grupacije u Južnoj Koreji i jednog od dva najpoznatija brenda ove zemlje (prvi po veličini i globalnoj prepoznatljivosti je Samsung).

Čung je proglašen krivim za zloupotrebu položaja: za proneveru 106 miliona dolara koji su, kao svojevrsni „crni fond“, iskorišćeni za podmićivanje političara, kako bi se bez problema ostvarili neki poslovni i lični planovi. U ovu poslednju kategoriju spada i prebacivanje vlasništva nad korporacijom sa oca na sina.

Druga tačka optužnice bile su razne zloupotrebe položaja kojima je Hjundai, čija je berzanska vrednost procenjena na 20 milijardi dolara, oštećen za oko 360 miliona.

Presuda još nije izvršna: Čung je najavio žalbu, i nastavlja da obavlja svoj posao. U zatvoru je, inače, proveo samo dva meseca: još prošlog juna je pušten uz kauciju. Prema nekim prognozama, lako bi moglo da se dogodi da u drugostepenom postupku kazna bude preinačena u uslovnu. Osnova za ova predviđanja su raniji slučajevi sa suđenja južnokorejskim tajkunima, istina manjeg kalibra nego što je Čung.

Krivična dela koja su mu dokazana ocenjena su kao „teška“, ali su mu kao olakšavajuće okolnosti uzeti doprinos nacionalnoj ekonomiji i finansiranje dobrotvornih organizacija. Poklanjanje dela bogatstva u dobrotvorne svrhe u Koreji je, inače, uobičajeni gest javnog izvinjenja kada se učini nešto što je za osudu: Čungov sin, tridesetpetogodišnji Čung Ej San, predsednik Kia motorsa, firme koja je „ćerka“ Hjundaija, tako je, odmah posle očevog hapšenja u dobrotvorne svrhe dao 1,1 milijardu evra.

Presuda se smatra i još jednim udarcem moćnim „čebolima“: „čebol“ je ime za porodične konglomerate koji su bili glavni motori ekonomskog uspona Južne Koreje, koji su rasli u ne uvek zakonitoj simbiozi sa politikom – vezama koje nisu samo korejski specijalitet.

Milan Bekin