Људи, ако сте мислили да су количине лажи и глупости изговорених у току предизборне кампање превршиле меру, изгледа да оне ипак могу бити превазиђене количином цинизма са којом демократски изабрани представници настоје да саставе власт (шифра: “септембар”).
Данијел Цвијетићанин
Обесни страначки лидери излажу интелигенцију бирача руглу, испитујући где су крајње границе стрпљења и лаковерности. По ко зна који пут проверава се маркетиншко правило да стварност и истина нису важне, него једино перцепција стварности. (Другим речима, ако довољно много пута понове незапосленима да сада живе добро, биће пресрећни што у контејнерима могу да пронађу, уместо цркнутих мачака, остатке векни од јуче, бачених са неког од распеваних сплавова).
Више него шаљиво делују обећања да ће следећа власт бити “социјално одговорна”, насупрот досадашњим владама (које су, ваљда, тежиште своје политике бацале на бржи раст и развој?). Време је да се обелодани истина да су десетине милијарди пристиглих евра (кредити, донације, приходи од приватизације) профућкане у прекомерној потрошњи (јавној и приватној), а да је конкурентност привреде опала, дефицит у спољној размени достигао застрашујуће размере, задуженост драматично порасла, а индустријска производња није достигла ниво из 1998. године (није штампарска грешка, реч је о години из периода блокаде). Нико не сме да спомене жалосно стање инфраструктуре (колико је, за осам година, изграђено мостова, путева, централа, пруга, гасовода?). Развој инфраструктуре постао је жртва срамног процеса “тендеризације”, што је балкански термин за борбу страначких функционера, на свим нивоима, око мита и провизије (шифра: “да сви буду задовољни и испоштовани”).
Да ли је време да се слободно може саопштити јавности да обећано повећање потрошње и социјалних давања, у овом тренутку, нема упориште у расту производње, продуктивности и конкурентности привреде, него једино у евентуалном додатном задуживању у иностранству, донацијама и продаји домаћих ресурса. Задуживањем и дезинвестирањем (продајом предузећа) економски крах се не може избећи, него само одложити за неколико година, док све не буде распродато и док се не попуни “капацитет задуживања” становништва и државе.
Опширније у штампаном издању
