Kako sada stvari stoje, kvalitetnih hartija od vrednosti na našoj berzi još nema, ukoliko se izuzmu državne obveznice stare devizne štednje čiji se obim smanjuje sa svakom godišnjom isplatom

Zakon o investicionim fondovima u Srbiji najavljivan je još od 2003. godine. Sada, iako je usvojen, krajnje je neizvesno kada će domaći investitori krenuti u formiranje investicionih fondova. Na jednoj strani postoji bojazan da li će srpski privrednici biti zainteresovani da se upuste u taj posao, a na drugoj se postavlja pitanje da li bi tako osnovani fondovi prikupljeni kapital imali gde da ulože. Kako sada stvari stoje, kvalitetnih hartija od vrednosti na našoj berzi još nema, ako se izuzmu državne obveznice stare devizne štednje čiji se obim smanjuje sa svakom godišnjom isplatom onih koje dospevaju na naplatu.

Zato bi se moglo dogoditi da, iako Srbija ima zakon koji predviđa tri oblika investicionih fondova, oni neće biti u funkciji jer je srpsko tržište kapitala još nerazvijeno, veoma je plitko i nelikvidno, i kao takvo neinteresantno potencijalnim investitorima. Osim toga, još nije promenjen Zakon o deviznom poslovanju, što znači da iznošenje kapitala iz zemlje nije dozvoljeno, pa se postavlja pitanje zašto bi se neko upuštao u posao sa investicionim fondovima, posebno ako se zna da bi proces privatizacije realnog sektora, gde su do sada strani investicioni fondovi pronalazili svoj interes, trebalo da bude okončan 2007. godine. Praktično, bez usvajanja novog deviznog zakona kojim bi domaćim licima bilo omogućeno da ulažu u dugoročne hartije od vrednosti koje izdaju države članice OECD i hartije od vrednosti međunarodnih organizacija, kao i kompanija i banaka, gubi se pravi smisao investicionih fondova.

Uloga berze 

Neki domaći ekonomisti, pa i sam guverner NBS Radovan Jelašić, upozoravaju da bi odlivanje deviza iz zemlje u inostranstvo moglo da prouzrokuje ozbiljne probleme u održavanju stabilnosti deviznih rezervi, pa otuda ostaje pitanje kakva je sudbina jednog ovakvog zakona, kao i Zakona o dobrovoljnim privatnim penzijskim fondovima, ako ne postoji razvijeno finansijsko tržište.

Dovijanje bez zakona

Zakon o investicionim fondovima je svakako jedan od onih zakona na koji se dugo čekalo, a njegovo nepostojanje u zakonodavnoj regulativi prošlih godina je zaobilaženo na bezbroj načina. Interesantno je da su se dovijanju priklonili strani investicioni fondovi koji su na tržištu Srbije videli potencijale u koje je bilo profitabilno ulagati. Zainteresovanim potencijalnim domaćim investitorima ni dovijanje nije bilo dovoljno da bi kroz formu investicionih fondova mogli da posluju, ali su zato neke druge, uglavnom državne, institucije iako nisu osnovane kao fondovi suštinski tako poslovale.

Prava adresa na kojoj treba tražiti odgovor na pitanje kakvi će biti efekti primene novousvojenog Zakona o investicionim fondovima i prethodno donetog Zakona o dobrovoljnim penzijskim fondovima, jeste vlada Srbije. Ona je ta koja kreira državnu strategiju razvoja finansijskog tržišta i koja se mora opredeliti za to kakvo tržište kapitala želi da razvija. Kako je nedavno izjavila Gordana Dostanić, direktorka Beogradske berze, ako je država zainteresovana za razvoj nacionalnog tržišta kapitala, onda mora učiniti sve da u zakonskom smislu natera domaće kompanije da se okrenu berzi.

Prema proceni mnogih stručnjaka, paket novousvojenih zakona, koji osim Zakona o investicionim fondovima čine još i izmene Zakona o hartijama od vrednosti kao i Zakon o preuzimanju i Zakon o računovodstvu i reviziji, ništa od toga ne obezbeđuje. To što će investitori koji otkupe većinski paket akcija u nekom akcionarskom društvu biti sada obavezni da pod istim uslovima moraju da otkupljuju i preostali deo kapitala, neće oživeti Beogradsku berzu ukoliko kompanije ne pođu od toga da im je u interesu da se posle preuzimanja ne zatvaraju. Kao što, uostalom, ranije usvojena novina po kojoj prospekt firme koji potpisuje direktor nije više obavezan uslov za ulazak na berzu, nego se ta prepreka može zaobići inicijativom okupljenih 10 odsto malih akcionara, gotovo da uopšte nije korišćena.

Prema rečima Gordane Dostanić, nama su investicioni fondovi preko potrebni da bismo razgranali tržište. Isto tako su nam potrebni i drugi igrači na tom tržištu, pre svega jake kompanije koje će se dobrovoljno pojaviti na berzi sa svojim akcijama, i koje, držeći se pravila berzanskog poslovanja, mogu da dođu do najjeftinijeg kapitala u trenutku kada im je potreban. Nažalost, ma kakve dobre rezultate iskazivala neka naša kompanija, činjenica je da mi nemamo svoje „blu čipove”, odnosno kompanije koje imaju dovoljne reference da su spremne za otvorenu berzansku igru. 

Šta sa viškom para

U Srbiji se već pokazalo da svaki vlasnik dinara ili deviza koje mu preostaju kao višak, nema dovoljno potrebnog znanja da ta sredstva ulaže u poslove koji će mu obezbediti dobar prinos nakon nekoliko godina ulaganja. To se i te kako dobro videlo prilikom prodaja nekih privrednih firmi u Srbiji kada su radnici novac dobijen prodajom akcija uglavnom ulagali u kupovinu robe široke potrošnje, u najboljem slučaju u nekretnine, a najmanje u otvaranje nekih proizvodnih pogona. Čak i da su hteli da se opredele za kupovinu hartija od vrednosti, na tržištu kapitala nije bilo dovoljno kvalitetnih vrednosnih papira dostupnih pojedincima.

Jednim potezom – donošenjem Zakona o investicionim fondovima, u čemu Srbija znatno kasni za zemljama u okruženju, ovi problemi bi mogli da budu uskoro rešeni.

Svetsko iskustvo

Regulisanjem načina osnivanja i funkcionisanja investicionih fondova ne samo da je otvoren prostor za ulaganje malih investitora – građana koji imaju nekakav višak para, nego bi bilo omogućeno i objedinjavanje domaćeg kapitala i njegovog ulaganja u privredne tokove. Svakako, nije zanemarljiv ni doprinos produbljavanju i razvoju domaćeg tržišta kapitala koje je, objektivno, još u povoju.

U svetu su se investicioni fondovi kao institucija kolektivnog investiranja pokazali kao najefikasniji način prikupljanja slobodnih novčanih sredstava sa ciljem njihovog daljeg investiranja na finansijsko tržište koje omogućava najefikasniji način kanalisanja ka subjektima kojima je potreban, a koji znaju da ga koriste i oplode. Za male ulagače to je šansa da po pristupačnoj ceni dobiju dobre menadžere koji će profesionalno upravljati njihovim parama, a da im to donosi potencijalno veće prinose nego polaganje para u banke, na primer. Pri tom, nije nebitno da su ta sredstva malih ulagača takoreći u svakom trenutku dostupna onima koji žele iz fonda da se povuku. To omogućava sistem ulaganja prikupljenih para u veliki broj hartija od vrednosti, ali i različite investicione strategije koje fondovi primenjuju ulažući sredstva ulagača. Zbog toga je i moguće da u svakom trenutku fond otkupom investicionih jedinica na zahtev investitora isplati ulog.

Naravno, to se odnosi samo na jedan od moguća tri tipa fondova, odnosno na otvoreni investicioni fond. On ne bi imao status pravnog lica, tako da ga organizuje i njime upravlja društvo za upravljanje. Njegova obaveza bi bila da neprekidno izdaje i otkupljuje investicione jedinice na zahtev investitora, a po prethodno objavljenom prospektu u kome se navode podaci koji su neophodni potencijalnim investitorima da bi odlučili da baš u taj fond ulažu svoja sredstva. Sam ulazak i izlazak iz fonda je, dakle, veoma jednostavan i svodi se praktično na kupovinu investicionih jedinica srazmerno visini uloženih sredstava (s tim što se njihova vrednost svakodnevno utvrđuje u neto iznosu) i njihovu prodaju. 

Zatvoreni i privatni

Zatvoreni investicioni fond bi imao pravnu formu otvorenog akcionarskog društva, a sredstva bi prikupljao javnom ponudom za upis akcija kojima se zatim trguje na organizovanom tržištu. Unovčavanje akcija bi bilo moguće samo na sekundarnom tržištu, dakle fond ne bi imao obavezu otkupa svojih akcija nego bi nova sredstva prikupljao isključivo novom emisijom akcija. Zbog takvog načina poslovanja on se smatra zatvorenim investicionim fondom i imao bi status pravnog lica.

Treća vrsta investicionih fondova su privatni fondovi, koji su namenjeni velikim i profesionalnim investitorima čiji se kapital prikuplja od unapred određenih investitora bez javnog poziva. I ovim fondom bi upravljalo društvo za upravljanje, a uobičajena praksa u svetu je da ovakve fondove obično osniva grupa krupnih investitora koji ulažu značajan, unapred dogovoren, iznos sredstava. Prikupljena sredstva se zatim investiraju u skladu sa prethodno definisanom strategijom. Ovi fondovi se često koriste kao izvor finansiranja tek osnovanih kompanija koje imaju, po oceni fonda, odličnu poslovnu ideju i potencijalni rast ali ne i dovoljno sopstvenog novca da to realizuju. Privatni fondovi mogu ulagati sredstva i u privredna društva sa ciljem restrukturisanja i podizanja njihove profitabilnosti i vrednosti, što najčešće i čine, i shodno tome ona nisu ograničena samo na ulaganje u vrednosne papire nego mogu da investiraju i u nepokretnosti. Pravna forma kod ovih fondova je zbog svega toga nešto fleksibilnija i zakon nalaže da oni budu registrovani kao društva sa ograničenom odgovornošću, ali je kod ove vrste fondova izlazak iz fonda moguć jedino ustupanjem sopstvenog uloga drugom investitoru.

M. B.