Узбуђење које прати процес приватизације једва да се може поредити са другим врстама страсти. На столу је, такорећи, цела Србија (ван окупираних делова), а стотинак људи челичне воље и високе социјалне интелигенције бори се за добитак.
Данијел Цвијетићанин
Неки од њих не познају језик земље чији је капитал “улог”, али одлично познају језик транзиције и првобитне акумулације. И многима се чини да ће година 2007, у којој, према плану, треба да буде окончан процес, бити заиста одлучујућа у овој “подели карата”.
У том смислу, извесна нервоза је захватила политичке партије, како оне на власти, тако и оне у опозицији. Заиста, не може им бити свеједно ко ће бити у министарским фотељама у годинама када се приватизују НИС, ЕПС, Телеком… (у усменој литератури познатији као “масни залогаји”) и још стотине мањих фирми, које ће морати да се продају на брзину (скоро је извесно на ком се нивоу могу наћи њихове цене). Док једни нестрпљиво очекују да овај талас “дивље” приватизације прође, па задовољно трљају руке снујући о новим национализацијама, други су уверени да је комбинација симултане национализације и приватизације идеалан модел за Србију у којој, изгледа, увек најлакше иде приватизација приватне имовине.
Неке заблуде су, ипак, отклоњене. Стратешки партнери нису показали очекивано интересовање да купе, па чак ни да бесплатно преузму, наша посрнула (и друга) предузећа. А они који су пристали, почели су, по неким оценама, да се понашају као монополисти (и то само зато што су у монополском положају). Неки лидери реформи били су изненађени што су стратешки партнери показали већу наклоност према профиту, него према подстицању слободне конкуренције (замислите!).
Поред тога, приватна својина, у условима слабог правног поретка, није могла да озбиљније подстакне привредну иницијативу, док су, с друге стране, политичке партије задржале познату склоност да командују привредним животом.
Продором приватне својине, командни модел је освежен новим категоријама. Као да свака политичка партија вуче за собом сопствени скуп “подобних власника”, који са нестрпљењем (или са страхом) очекују изборе или смену власти. Објављивање резултата гласања звучи као пуцањ стартног пиштоља, у трци за нову прерасподелу плена.
Грађани су искључени из ове расподеле. Својевремено, власт је успела да их убеди да је много боље да, у процесу приватизације, не добију ништа него да бесплатно добију нешто што и не вреди онолико колико су мислили. Јавност се тргла (али касно!) чим је увидела да су неки “подобни власници” прилично добро прошли када су од државе добили акције по багателним ценама или бесплатно. Тек што је у свести становништва победила идеја да је “нешто увек боље од ништа”, држава се сетила да оспори грађанима право на учешће у продаји државног капитала. Наравно, право државе да продаје друштвени капитал (у који није уложила ни динара) никада се није доводило у питање. Савет: ако нешто већ морате продати, продајте туђе! Биће вам лакше.
Пише: Данијел Цвјетићанин, Универзитет БК
У овом броју још и …
- И трагање за послом је посао
- Донације за мала и средња предузећа још 2006.
- Здравље у првом плану
- Тржиште без институција
- Традиција мајсторства
- Цвета производња Јамахиних мотоцикала
- Управљање у глобалном окружењу
- Успешно заменили велике
- Следећи број Економетра излази 7. марта 2006.
