Радомир Перин, осим сакупљања и селектирања секундарних сировина, покренуо и нови погон за прераду пластичног отпада свих врста

На ономе што други одбаце, дугогодишњи суботички приватник Радомир Перин базирао је свој посао и извор зараде. Како се мењала структура отпада, или како се назива секундарних сировина, тако се и Перин прилагођавао новим пословима. Његова последња инвестиција је монтажа једне од најмодернијих линија за прераду пластике у нашој земљи.
Да за добар посао понекад нису потребни идеални услови, већ пре свега добра идеја, добра технологија и, наравно, финансијска подршка, управо доказује његов погон “Рецикпласт” који је отворен у склопу Рециклажног центра. У прилично оронулом изнајмљеном објекту фабрике која је одавно престала са радом, на ободу Суботице, Перин је сместио италијанску опрему вредну преко 200.000 евра. Важно је било да машине имају „кров над главом“ и велико двориште за складиштење отпада који овде постаје основна сировина. Брда пластике у свим својим популарним и свеприсутним облицима попут пет амбалаже, тврде пластике која се користи за гајбе и разне врсте амбалаже, до пластичних врећа свих чврстоћа и облика – све се то гомила пред вратима “Рецикпласта”.

Корист од “прљавих послова”

Отпад, одбачен и третиран као непотребан, овде постаје сировина која ће проћи кроз неколико фаза прераде –Радомир Перин уситњавања, потапања, механичког уклањања затварача и етикета, до гранулирања како би поново – постала пластика. На крају овог процеса у великим, каквим другим него пластичним, контејнерима гомилају се грануле различитих облика, величина и боја.

Разврставају се по будућој намени и готова су сировина за пластичаре који у нове производе, у зависности од природе њихове нове употребе, у одређеном проценту комбинују нову и рециклирану пластику. Радомир Перин је приватник од 1985. године када је регистровао вулканизерску радњу, и то у време када је као графичар ишао и на полагање мајсторских испита и за тај занат. Уверен да вулканизери имају посла само лети, одлучио је да зиму “прекрати” производњом гумене техничке робе, те је пет година касније основао предузеће “Интеркорд”, а средином деведесетих производњу је допунио и трговином као заступник резервних делова за стране фирме из аутомобилске индустрије.