Najdinamičnija privreda sveta je postala globalna fabrika, ali joj nedostaje ono što mora da ima svako ko ne želi samo da proizvodi, nego i da mnogo zarađuje: sopstveni brendovi

Kad kažemo da smo nešto “kupili kod Kineza”, prva asocijacija je na jeftinu, ali ne baš naročito kvalitetnu robu, koja “može da posluži” i da u isto vreme spasi naš sve ugroženiji kućni budžet. Kad nešto pazarimo u kineskoj radnji, to onda detaljno zagledamo, da bar ne uzmemo robu sa očiglednom greškom.

Kad je o kineskoj tehnici reč, nema garancija da neće raditi samo neko kratko vreme i da će, kad stane, biti popravljivo. Ali, kao i u svemu, mirimo se sa starim pravilom “koliko para, toliko i muzike”.

Taj naš lični doživljaj je pomalo paradoksalan u svetlu činjenice da je Kina prošle godine pretekla Nemačku da bi postala najveći izvoznik sveta, a ove godine, pošto iz globalne recesije izlazi brže nego Zapad, ima šanse da pretekne svog glavnog istočnog rivala, Japan, na tronu svetske ekonomije broj dva, i da počne da “duva za vrat” još neprikosnovenoj ekonomskoj i tehnološkoj sili – Americi.

Pomenuti odnos prema kineskoj robi je u neskladu i zbog činjenice da su mnogi visokotehnološki “predmeti želja”: recimo “pametni” mobilni telefoni, kao što je “ajfon” i druge usavršene igračke informatičke ere, takođe “Made in China”. I da ih ne smatramo lošim i nekvalitetnim. Naprotiv.

Opširnije u štampanom izdanju