Данашња Србија би могла да буде школски пример „располућеног друштва“. О тој и таквој, математички прецизној располућености, која носи бројне опасности, скоро да нико не жели да води рачуна. Нетрпељиви, а међусобно супротстављени политичари (и њима припадајући аналитичари) непрекидно и отужно понављају како заступају ставове огромне већине грађана, али та већина, ако уопште и постоји, истински је малена и несигурна, ма са које стране да се посматра.
Можда би, у овом тренутку, грађани били најсрећнији да их страначки лидери, аналитичари, експерти и други усрећитељи свих врста, оставе на миру и пусте их да заврше уобичајене, свакодневне послове, од којих ће зарадити своје плате – платице. А предвече да размисле да ли ће да упишу дете на факултет, или да уплате партиципацију за лечење оболелог таста? (Наравно, у међувремену ће у резервоаре својих возила, по савету г. Палме, насути тридесетак литара Споразума о стабилизацији и придруживању Европској унији.)
Да ли бирачи чезну за тренутком када ће, не чекајући да страначки мешетари „заврше свој посао“, узети „мотке у руке“ и дугорочније разрешити тешке дилеме које, поред поделе послеизборног плена, муче политичаре? Не назиру се знаци овако бурних догађаја, па се без застоја може наставити пут ка руменим зорама европске будућности (чини ми се да су и сами „Идоли“, накнадно, разумели дубљи смисао свог некадашњег хита).
Јавна гласила, навикнута на то да мора да се зна ко је „газда“, заокупљена су, поново, питањем: ко је најмоћнији човек у Србији? И поред очигледне доминације политике над привредом, када би се цртала „пирамида моћи”, на врху те пирамиде не би се налазили политички функционери, него њихови инострани консултанти, саветници и ментори. Затим би следили политички лидери, а тек испод политичара налазили би се домаћи привредни моћници. У зрелијим демократијама је обрнуто (да ли сте гледали филм „Никсон“?). Овако формирана „пирамида моћи“ обезбеђује повољан и сигуран положај иностраном капиталу, док је положај домаћих капиталиста несигуран, пошто су увек уплашени да их обесна власт може нелегалним (али увек „легитимним“!) средствима, онемогућити у пословању. Верујем да је то основни разлог због којег у Бриселу и Вашингтону не само да толеришу, него чак и подупиру монструозну комбинацију партијско-командног и тржишног модела у Србији.
Опширније у штампаном издању