Исплатива је трговина, “о кеј” су и услуге, али производња је та која обезбеђује дугорочан и перспективан бизнис

Срђан Маринковић (1977) још као тинејџер, ваљда по наследној линији, почео је сопствено трагање за бизнисом. С обзиром на то да је рођен на ваљевској калдрми најпре је “ударио”на трговину и угоститељство. Међутим, пре четири године на изненађење свих који су га познавали, направио је радикални заокрет. Изуо је “маркиране” патике и обуо гумене чизме. Одлучио је да постане фармер, односно произвођач живинског меса.

Они који су знали податак да је ваљевски крај један од водећих центара за производњу конзумних јаја и живинског меса у Србији, саветовали су му да не улази у “живо блато” и да ће га “крупне рибе” брзо прогутати. Није их послушао, али и није направио погрешне кораке. Напротив, постао је власник најсавременије фарме за тов бројлера у ваљевском крају капацитета 10.000 комада у турнусу.

Улагања и зарада

Срђан Маринковић је савремену фарму за тов бројлера финансирао сопственим средствима а ослонио са на подршку родбине. Међутим, он вели да је данас уз ваљани пројекат могуће добити повољне кредите од банака, инвестиционих фондова или државне службе за запошљавање. Истовремено, из сопственог искуства саветује потенцијалне фармере да не “ситничаре” и не крећу из кокошињца, већ да се определе за озбиљну тржишну производњу.
У прилог овим саветима он додаје да се очекује сређивање прилика на домаћем тржишту и боља организација у извозу. Уз све то, пилеће месо из Србије има висок рејтинг на иностраним пијацама, а уз рибу је пилетина све присутнија на трпезама потрошача. Разлози су, пре свега, јер је реч о изузетно здравој храни.
– Што се тиче зараде, у садашњим условима може месечно да се има једна министарска плата, док оно што је вишак мора да се улаже у одржавање и проширење производње – каже Срђан.

– За доношење одлуке да се озбиљно бавим производњом живинског меса био је, поред осталог, врло изазован, па и провокативан један детаљ који сам нашао у литератури и чуо од старијих фармера. Наиме, пиле у фарму за тов улази са тежином од 40 грама а после 42 дана, када се заврши турнус, тежи 2,1 килограм. Дакле, за ово релативно кратко време његов прираст се увећава преко 50 пута. То ме је, напросто, фасцинирало, јер у производњи хране изузев наквашеног хлеба ништа брже не напредује. Ако се узме у обзир и податак да током једне календарске године може да се организује и реализује шест турнуса онда, ваљда, схватате због чега сам обуо чизме и постао фармер – каже Срђан.

Држећи се максиме да нико не може упознати велико ако не почне са малим, практично истог дана после венчања са супругом Наташом, кренуо је са товом од 500 комада бројлера. Уз стално увећавање броја, учење и стицање искуства, пре две године у селу Попучкама код Ваљева, саградио је једну од најсавременијих фарми у овом крају. Објекат је величине 600 квадратних метара у којем се по свим стандардима у једном турнусу може товити 10.000 бројлера. Опрема је од произвођача из Италије и Шпаније а цео систем од храњења, појења, грејања и вентилације компјутеризован је а у плану је и инсталирање видео надзора комплетног објекта. Фарма је под надзором надлежних државних инспекцијских служби и живинско месо произведено на њој може се пласирати за извоз.

– Без обзира на то што је све аутоматизовано ова врста посла захтева много труда, воље и љубави, јер су у питању жива бића. Стално је присутан ризик који се мора уочити на време и уз помоћ стручњака отклонити. Ти мали ”терминатори” не подносе ничије узнемиравање и није редак случај да бурно реагују када ја уђем у фарму са намером да их похвалим речима: ”Пиле моје велико” – каже наш саговорник.

Бићу сељак

Фарма за тов бројлера, Срђана Маринковића, у правом смислу је породична фабрика и бизнис. У њој има посла за све, од супруге до шестогодишње кћерке Тијане, која може да провери температуру на контролном компјутерском уређају. Што се тиче трогодишњег сина Лазара, када су га недавно питали када ће у школу, као из топа је одговорио да је он завршио све школе и да хоће да буде сељак. Додуше, вели Срђан, он воли животиње, али није сигуран хоће ли и када променити своје обећање.

А колико ће заиста пиле бити ”велико” на фарми и у џепу зависи од низа предуслова, појединости и околности. Оне се крећу од опремљености објекта у којем се тове, квалитета хране, посвећеног труда на њиховој контроли и заштити, али како Срђан наглашава и од новинара који о птичјем грипу пишу са доста сензационализма и нетачности.

– Много тога зависи и од продаје која је на нашем тржишту још увек неуређена. Много је уцењивања од стране кланица и разних посредника, али пошто ја производим бројлере првог квалитета, онда са пласманом немам већих проблема. Моје досадашње искуство је повољно, и оно што је најбитније, уверио сам се да је производња дугорочан и перспективан бизнис који, додуше, захтева много рада и стрпљења, али и отвара могућност за напредовање. Исплатива је трговина, ”о кеј” су и услуге, али производња је ипак права ствар – вели Срђан Маринковић уз напомену да је он одлучио да у овом послу иде системом корак по корак, и чим се уреди домаће тржиште и створе услови за извоз, озбиљно планира да сагради још један, па и два објекта, а у перспективи је и градња мини кланице чиме би заокружио производни циклус.

Драган Бошков