Ekonomske vlasti se već nekoliko godina nisu bavile na pravi način realnim sektorom privrede, odnosno proizvodnjom. Malo je činjeno da se stabilizuje i oživi naša industrija, a na mnogim mestima ona je praktično uništena kroz pogrešne privatizacije. Zato danas nemamo ozbiljnu ponudu naše robe za svetsko tržište
Petrašin Jakovljević
Uz upozorenje da država nikako ne bi smela da radi ono što je radila u prošlih sedam-osam godina, a to je da stvara prividnu sliku lepog života bez realnog rada, Petrašin Jakovljević, generalni direktor holdinga „Metalac”, ističe da je najstrašnije to što smo praktično (ras)prodali i potrošili ono što su generacije decenijama stvarale, a sada zadužujemo sledeće generacije i trošimo ono što nismo stvorili.
– U Srbiji se još uvek neoprostivo više troši nego što se stvara. Tako neće moći dugo, jer nije realno. Moramo postaviti prioritete razvoja i napraviti strategiju – sa kim i kako. Sve van okvira: ko, šta, kada, koliko, kako i sa kojom odgovornošću, predstavlja paušalan pristup i, nažalost, obojen političkim potrebama – kaže Jakovljević u intervjuu za Magazin Biznis. Naš sagovornik, pored ostalog, govori o poslovanju u kriznoj 2009. godini, o subvencionisanim kreditima i o potrebi stvaranja realne strategije za brži rast izvoza.
Kompanija „Metalac” iz Gornjeg Milanovca imala je dobit od 3,5 miliona evra 2009. godine, što je 500.000 evra manje nego 2008. godine. Kakvo Vam je novo poslovno iskustvo pružila 2009. godina?
– Na početku 2009. ceo svet se našao u jednoj paničnoj situaciji koja nije mogla da mimoiđe ni nas. Iz meseca u mesec dolazilo je do pada tražnje za robom koju mi radimo i trebalo je brzo doneti kvalitetne kratkoročne mere sa dva osnovna cilja: sačuvati preduzeće od teških udaraca i biti socijalno odgovoran. Mere koje je „Metalac” doneo imale su nekoliko imperativa: sačuvati vrednost za akcionare, sačuvati zaposlene tj. radna mesta, podeliti pravedno teret krize i pritom sačuvati izgrađenu poziciju na tržištima na kojima smo godinama zastupljeni. U prvom trenutku smo se najviše oslonili na mere štednje verujući da se može još racionalnije poslovati. Na to smo objektivno mogli najviše i da utičemo. Paralelno su aktivirani i svi drugi mehanizmi kriznog menadžmenta i, mogu reći, da smo godinu ipak završili mnogo bolje nego što smo očekivali, uprkos padu posla od skoro 20 odsto. Pritom, naravno, imam na umu da mi proizvodimo robu za kojom u vreme krize potražnja najviše pada jer se životni prioriteti menjaju.
Opširnije u štampanom izdanju
