У мојој радњи још постоји леп обичај да ми дођу комшинице и пријатељице, у друштву је пријатније и лакше се ради, каже једина жена обућар у граду на Нишави

Сунчици Ћирковић живот је био предодредио улогу домаћице. Није се школовала, планирала је да се посвети породици и кући. Али, случај је хтео да се уда у породицу обућара. Било је то пре тридесет година. Чим је ушла у радњу свекра Ћирила, опио ју је мирис коже и штектање старих „сингерица“. Све чешће је свраћала у радњу и гледала како свекар ради. Учинило јој се да то и није тако тешко, па се латила маказа и машине. Почела је да ушива рајсфершлусе на јакнама и чизмама. Чизма по чизма и – изучи обућарски занат.

Свекар је радио до пре једанаест година, а онда је радњу преузео супруг Зоран, али је Сунчица наставила да ради посао којим је увелико владала. Када је пре две године супруг умро, она је постала власник радње и једина жена обућар у Нишу, а колико јој је познато – она је једина обућарка у Србији. Бар није чула да се још нека припадница нежнијег пола определила за тај занат.

– Радим овај посао пуних тридесет година. Од саме удаје све ме је интересовало – да лепим, шијем, крпим, ушивам рајсфершлусе. Посао није тежак. Пре удаје нисам знала ништа о овом занату, али чим сам видела како се ради, заинтересовала сам се, савладала га и прихватила, прича за Економетар нишка обућарка.

Опширније у штампаном издању