Piše: Marija Savić, direktorka Odeljenja za ekonomska istraživanja Banca Intesa

Evro je sredinom jula dostigao paritet sa dolarom, prvi put nakon dve decenije. Depresijacija zajedničke evropske valute odigrala se neverovatnom brzinom, imajući u vidu da je jedan evro vredeo 1,13 dolara na početku ove godine, odnosno 1,2 pre samo godinu dana. Iako su poslednjih godina kreatori politike Evropske centralne banke (ECB) bili zabrinuti zbog jakog evra koji je doveo do niskog nivoa inflacije, ECB se sada susreće sa potpuno drugačijom situacijom – padom vrednosti evropske valute i rekordnim porastom potrošačkih cena.

U okviru svoje relativno kratke istorije od dve decenije, evro je postao druga najtraženija valuta u globalnim deviznim rezervama, a dnevni promet u evru/dolaru najveći među valutama na globalnom tržištu, sa prosekom od 6,6 biliona dolara.

Evropska valuta se i ranije suočavala sa različitim izazovima, na šta ukazuje i činjenica da su od njenog formiranja mnogi ekonomisti ukazivali na poteškoće u upravljanju monetarnom unijom različitih ekonomija.

Evro je prvi put dostigao paritet sa dolarom u decembru 1999. godine, nešto manje od godinu dana nakon njegovog debija na 1,17 dolara, pre nego što je postojao u obliku novčanica i kovanog novca i bio samo virtuelna valuta. Tokom turbulentne tri godine u periodu pucanja dot-com balona, dolar je ostao jači od evra jer su zabrinuti investitori tretirali američku valutu kao sigurno utočište. Pad evra na početku njegovog postojanja ustupio je mesto periodu apresijacije nakon 2003. godine, a evropska valuta je 2008. godine čak dostigla nivo od 1,60 dolara, kada je „Velika recesija“ izazvala finansijski haos širom SAD. Ovako snažna valuta smatrana je štetnom za ekonomiju, na šta je posebno ukazivala tadašnja ministarka finansija Kristin Lagard.

S početkom globalne finansijske krize, evro je lagano počeo da slabi, da bi potom ušao u period nestabilnosti tokom krize državnog duga u evrozoni 2012. godine. Još jednom, budućnost evra i Evopske unije je bila neizvesna zbog rastućih troškova pozajmljivanja, spasavanja zaduženih zemalja, recesije i rekordne nezaposlenosti. U svom čuvenom govoru jula 2012. godine, tadašnji predsednik ECB-a Mario Dragi uporedio je evro sa bumbarom – „misterijom prirode“ koja ne bi trebalo da može da leti, ali može. Dragi je tada odlučno obećao da će ECB učiniti „šta god je potrebno“ da spase zajedničku valutu.

Tokom protekle decenije, jedan evro je vredeo u proseku 1,18 dolara. Od sredine 2021. godine, evro međutim počinje postepeno da opada prema paritetu sa dolarom. Razlozi su višestruki.

Kao prvo, privredni rast EU usporava, a strah od recesije raste. U Blumbergovom istraživanju ovog meseca, ekonomisti su rizik od recesije evrozone ocenili sa 45%, u odnosu na 30% u junu. Generalna direktorka Međunarodnog monetarnog fonda (MMF) Kristalina Georgieva prokomentarisala je da su uslovi poslovanja u EU „značajno potamneli“ poslednjih meseci i da se ekonomija nalazi „u nemirnim vodama“. Situacija u Ukrajini, energetska kriza, rekordno visoka inflacija, zatvaranja u Kini zbog novog soja kovida i poremećaji u lancu snabdevanja samo su podstakli strahove rizika od „stagflacije“ – perioda slabog privrednog rasta i visoke inflacije, koji su poslednji put zabeleženi sedamdesetih godina prošlog veka.

U svom poslednjem izveštaju Svetska banka je upozorila na poređenje trenutnog makeroekonomskog okruženja sa periodom sedamdesetih godina kada je bilo neophodno povećati kamatne stope kako bi se kontrolisala inflacija, što je posledično izazvalo globalnu recesiju 1982. godine i seriju finansijskih kriza na tržištima u razvoju i u siromašnijim zemljama. U međuvremenu, Rusija polako smanjuje snabdevanje zapadne Evrope gorivom, pa je tako ruski energetski gigant Gasprom redukovao isporuke gasa gasovodom Severni tok 1 do Nemačke, na samo 20 odsto kapaciteta. Iako očajnički pokušava da pronađe alternativu, kao što je američki tečni prirodni gas, EU ne može dovoljno brzo da zameni oslanjanje na uvoz ruskih fosilnih goriva. Uprkos tome, EU je zabležila anemičan, ali ipak pozitivan rast u prva dva kvartala ove godine.

S druge strane, američka ekonomija je manje pogođena sukobom u Ukrajini nego EU, s obzirom na rezerve nafte i korišćenje alternativnih izvora energije, ali kao i ostatak sveta nije imuna na efekte aktuelnih dešavanja. Iako je američka ekonomija zabeležila dva uzastopna kvartala negativnog rasta ove godine, što se, po ekonomskoj teoriji, smatra ulaskom u recesiju, uslovi u privredi su „specifični“ – obeleženi snažnim rezultatima na tržištu rada, zbog čega kreatori politike još uvek poriču ulazak u stagflaciju.

Još jedan ključni pokretač pada vrednosti evra bila je i labava monetarna politika ECB-a, za koju se smatra da je odreagovala „presporo i prekasno“ u odnosu na većinu svetskih centralnih banaka.

Prema podacima MMF-a, tokom prošle godine 75 od 100 centralnih banaka koje prati MMF, podiglo je kamatne stope u proseku skoro četiri puta, za 3 procentna poena na tržištima u razvoju i 1,7 u razvijenim ekonomijama.

Američke Federalne rezerve (FED) su od marta ove godine uzastopno četiri puta podigle kamatne stope za ukupno 2,25 procentnih poena u pokušaju da se izbore sa inflacijom koja je na najvišem nivou u poslednjih 40 godina.

Najagresivnije povećanje, od po 0,75 procentnih poena, desilo se u junu i julu, i to je ujedno i najveći rast kamatnih stopa FED-a od 1994. godine. Analitičari već predviđaju sledeće povećanje od 0,50 procentnih poena u septembru.

Za razliku od FED-a, ECB je tek u julu ove godine prvi put povećala referentnu kamatnu stopu, i to za 0,50 procentnih poena.

Ovo je i prvo povećanje nakon 11 godina, čime je obeležen kraj perioda jeftinog novca, odnosno tržišta sa negativnim kamatnim stopama. Sledeće povećanje ECB kamatne stope je najavljeno za septembar, s obzirom na to da je inflacija trenutno četiri puta viša od ciljane i na dvocifrenom nivou u 9 od 19 zemalja EU. Analitičari trenutno procenjuju da će bazna kamatna stopa u SAD porasti do 3,25-3,5% u odnosu na 1-1,5% u Evrozoni na kraju 2022. godine.

Agresivnije povećanje kamatnih stopa FED-a svakako će dodatno motivisati investitore da kupuju hartije od vrednosti denominovane u dolarima, time dodatno slabeći evro.

Takođe, dolar se smatra „sigurnim utočištem“ u kriznim vremenima pa investitori ulažu u američke državne obveznice i kao zaštitu od ekonomske i političke neizvesnosti.

Situacija u kojoj se našla je neugodan podsetnik za ECB da, za razliku od FED-a, vodi monetarnu politiku za 19 različitih zemalja. Evrozona ima jedinstvenu institucionalnu strukturu, izgrađenu oko 19 još uvek nepotpuno integrisanih nacionalnih finansijskih tržišta i 19 nacionalnih fiskalnih politika, sa ograničenom koordinacijom, što ostavlja evro ranjivim na razlike u troškovima pozajmljivanja između zemalja. Upravo zbog toga, ECB je na poslednjem sastanku u julu ove godine objavila da će pružiti dodatnu pomoć zaduženijim državama, odobrivši novu šemu kupovine obveznica pod nazivom „Instrument zaštite prenosa“, koja ima za cilj da ograniči rast njihovih troškova zaduživanja i limitira finansijsku fragmentaciju.

Na kraju, zašto je paritet dolara i evra važan? Zato što predstavlja i psihološki prag za tržišne učesnike, a psihološki nivoi igraju glavnu ulogu na deviznim tržištima.

Mnogi analitičari smatraju da paritet evra i dolara možda nije krajnja tačka, već samo odskočna daska ka daljoj depresijaciji i da bi vrednost evra mogla pasti i do 95 američkih centi u slučaju još slabije ruske isporuke gasa Evropi.

Iako slab evro može doneti olakšanje izvoznicima iz EU, jer bi povećao potražnju za njihovom relativno jeftinijom robom, on takođe čini uvoz skupljim, što doprinosi inflacionim pritiscima.

Upravo zato su kreatori monetarne politike ECB-a nedavno naglasili da će „pažljivo pratiti kretanja efektivnog deviznog kursa, kao značajnog pokretača uvezene inflacije“ jer slab evro nije u skladu sa ECB-ovim ciljanjem stabilnosti cena.

Kako novinar sajta Politico podseća, pre samo dve godine, kada je pandemija gurnula evrozonu u recesiju, predsednica ECB-a Kristin Lagard je odlučno izjavila da vanredna vremena zatevaju vanredne akcije i da „nema ograničenja“ za posvećenost centralne banke evru. Čini se da će to obećanje možda ponovo biti testirano i ove godine.