Годишње се у ПИК 7. јули Дебрц произведе око 2.000 тона парадајза и краставаца од којих се највећи део извози у Немачку и Русију, а довољно остаје и за српске хипермаркете

Потрошачи који ових дана пожеле да у неком од престоничких хипермаркета купе свеж црвени парадајз или зелени краставац, али се прибојавају да ће тако у организам унети једино пестициде и хормоне јер пазаре ово поврће кад му време није, не треба много да размишљају. Поготово ако на гајбици пише да је домаћи. Тада нема дилеме да је свежа роба стигла из пластеника надомак Шапца. Ту парадајз и краставац опрашују искључиво бумбари, а њиховом зрењу припомогло је еко-ђубриво од морских алги.

Ово је, између осталог, у разговору за Економетар потврдио Драган Стојадиновић, генерални директор ПИК 7. јули Дебрц, напомињући да се у пластенику годишње произведе око 2.000 тона овог поврћа. Некада пристигну и по три бербе, односно више од 3.000 тона. Поврће се извози у земље Европске уније, а значајан део је намењен домаћем тржишту. С обзиром на све већу тражњу – пре свега у мегамаркетима Макси, Темпо и Идеа – производња у „великој наткривеној башти-повртњаку”, која се простире на чак 4,3 хектара, ускоро ће морати да се прошири. Пластеник дуг 400 метара, широк 100 а висок безмало седам метара, премали је да задовољи тражњу купаца који су препознали шта је квалитет, уз то по врло приступачним ценама.

Шта сонда јавља

– Цео поступак рада је компјутеризован тако да запослени у сваком часу знају како биљка дише. Ако јој само мало недостаје воде, влаге, сунца или је поремећена концентрација угљоводоника, компјутер ће то одмах дојавити. Довољно је само да контролне биљке висећим сондама „кажу шта их мучи”, објашњава Стојадиновић.

Више од 100 запослених

Пластеник ПИК 7. јули Дебрц једна је од највећих аграрних инвестиција у Србији. Овде ради око стотинак радника, тако да нико после приватизације није морао да стрепи да ће остати без посла. Напротив, радници сада уживају у узгајању поврћа и то у несвакидашњем амбијенту, у модерној, компјутеризованој производњи здраве хране.

Поврћа има током целе године јер се у поседу налази и складиште спремно да у сваком часу прими око 6.500 тона парадајза и краставаца које у свежем стању могу остати наредних пола године. Када је власник фирме „Фармаком” Мирослав Богићевић пре неколико година купио ово пољопривредно добро вредно три милиона евра, заокруживши тако млинску, сточарску, ратарску и повртарску производњу, имао је на уму да домаћом сортом краставаца, парадајза и паприке нахрани странце који су се увек чудили како је српски парадајз слађи од оног узгајаног у њиховом поднебљу.

– Познато је да светско тржиште тражи здраву храну, поготово поврће, и то кад му није сезона. Будући да су сва села око Саве повртарска, а комбинат је већ имао 320 хектара наводњене земље, требало је само обезбедити временске услове који ће погодовати узгајању поврћа. То смо и учинили – прича Стојадиновић.

Топла вода

Да је узгајање поврћа било предодређено на успех знало се одмах пошто је установљено да пластеник практично „плива” на термалним водама. То је и доказано када је за први „повртњак под кровом” ископана бушотина из које је шикљала вода температуре око 60 степени Целзијусових. Са таквом температуром загревање земљишта је, практично, бесплатно. Како се буде проширивала производња, Стојадиновић каже да ће домаћини ископати још три бушотине које ће им бити довољне за још један пластеник.

Интерни метеоролог

Куриозитет овог, по свему, „светског чуда” јесте и интерна метеоролошка станица изнад пластеника која дојављује какво их време очекује. Информација о времену директно стиже до компјутера и то пола сата до сат од изненадних промена, тако да их снег, пљусак, мраз или јак ветар не могу изненадити. Увек их спремно дочекају.

Како би странцима, поготово Немцима и Русима који највише и траже ове производе, показали да је српска храна прави бренд, домаћини у околини Шапца узгајају најбоље сорте парадајза и краставаца и то уз коришћење еко-ђубрива од морских алги. Притом, ово је готово једини пластеник у свету где биљке расту из земље. Наиме, у највећем броју „пластичних башти” ради се по принципу воденог раствора у који се убацују течна ђубрива.

– Тако гајено поврће је без мириса и укуса. Парадајз нема оно своје семено срце, нити из њега цури сок, већ је сув као исцеђена поморанџа. Једино чиме привлачи купца јесте његова величина – налик је јабуци – прича Стојадиновић.

Испоруке на време

Међутим, да би остали најбољи на тржишту, битно је да велики купац у сваком часу може да рачуна на нове испоруке, што запослени у ПИК 7. јули Дебрц изузетно поштују. Зато не може да се деси да за неки од домаћих или страних великих трговинских ланаца, у било ком тренутку, нема жељене робе.

Отварањем новог пластеника, годишња производња ће порасти на 7.000 до 8.000 тона поврћа. Температура ваздуха у пластенику је и зими и лети готово иста – од 25 до 28 степени што је идеално за узгајање ових биљних култура. Кров пластеника се отвара уз сигнал сонде, вентилатори се укључују када је нешто топлије, а калорифери ако је потребно додатно загревање. Истовремено, распршивач воде у сваком тренутку надомешта влагу биљкама, што омогућава да се биљке развијају у идеалним условима и да дају квалитетан плод. Будући да је реч о пластенику који је у потпуности аутоматизован, овај модел за производњу, који је усавршен у ПИК 7. јули Дебрц, траже многи узгајивачи у земљи и свету. Због свега тога, увелико сарађују са Привредном комором Баварске и трговачким кућама у Финској и Шведској, рекао нам је Драган Стојадиновић.

Сања Илић