Pre tačno četvrt veka otvaranjem knjižare-galerije u beogradskom naselju Braće Jerković počelo je a radom porodično preduzeće „Panter“. Ulaskom u posao sa odećom razvijalo je maloprodajnu mrežu, a bi 1999. godine Zoran Ristić odlučio da pokrene i sopstvenu proizvodnju tekstila. Danas iz ogona u Boleču godišnje izlazi oko pola miliona komada odeće, a planovi za naredni period usmereni u prvenstveno na širenje veleprodaje i izvoz u zemlje regiona i Belorusiju

Kompanija „Panter“ obeležila je ove godine značajan jubilej – četvrt veka poslovanja na srpskom tržištu. Pre tačno 25 godina (1990) Zoran Ristić (54) osnovao je firmu i krenuo sa privatnim biznisom. Pošto je prethodno radio kao trgovački putnik, najpre je otvorio knjižaru-galeriju u beogradskom naselju Braće Jerković.

Već naredne godine otvara još jednu knjižaru u školi u Vinči, da bi 1994. godine počeo da se bavi odećom otvorivši prvi butik. Polako je razvijao maloprodajnu mrežu i 1999. godine odlučio da pokrene sopstvenu proizvodnju tekstila i otvori radionicu u beogradskom naselju Boleč.

Ekipa Ekonometra posetila je kompaniju „Panter“ koja je sa 26 butika u sedam gradova širom Srbije danas za većinu ljudi prepoznatljiv brend na domaćem tržištu. Pre dve godine počeli su da razvijaju i veleprodaju, a pre samo nekoliko meseci realizovali su prvi izvoz – u Belorusiju.

– Pokušao sam u naselju u kome živim da napravim jedan interesantan centar, poput današnjih tržnih centara, gde na jednom mestu imate različite sadržaje. Valjda je i to uticalo da krenem u tekstilnu industriju. Još jedan razlog je to što sam u novoj delatnosti pronašao kreativnost – proizvod koji napravite, odeća koju kreirate vi ili vaši dizajneri, to je nešto što izađe iz vas! Tu su autentičnost, originalna ideja, boja, nijansa, i to me je privuklo – kaže Zoran Ristić, generalni direktor i vlasnik „Pantera“.

Porodična firma

Poreklom Vranjanac, u Beograd je sa roditeljima došao kao dete, đak u petom razredu osnovne škole. Proizvodnju tekstila započeo je sopstvenim kapitalom, u maloj radionici od 20 kvadrata smeštenoj u porodičnoj kući. Kako seposao razvijao i potrebe su bile sve veće, pa je Ristić u istom dvorištu napravio proizvodni pogon od 1.600 kvadrata, u kome su danas smešteni dizajn, modelarnica, vezionica, krojačnica, šivara, dorada i magacin repromaterijala i gotovih proizvoda.

– Moje početno ulaganje u proizvodnju iznosilo je 3.000 evra – toliko su koštale prve tri mašine koje sam kupio, najjednostavnije i najjeftinije. Materijal sam dobio od jednog prijatelja i tako je sve krenulo. S obzirom na to da sam do te 1999. godine već stekao određeno ime i ugled u poslu, za neke stvari sam u samom začetku proizvodnje mogao da računam i na odloženo plaćanje, odnosno poverenje – priča Ristić.

Kompanija „Panter“ je prava porodična firma, a u posao je od samog starta bilo uključeno više članova porodice Ristić. Pored našeg sagovornika, koji je generalni direktor i vlasnik, tu su i njegov brat Slađan Ristić – partner u biznisu, i sestra Stanče Lazić koja je direktor veleprodaje. Kasnije su im se priključila i trojica Zoranovih sinova. Najstariji Nikola (29) je tehnolog, ali pomaže i oko drugih poslova pošto je najduže u firmi i poznaje ceo proces. Srednji sin Miloš (23) se polako uključuje i, prema Zoranovim rečima, on će najviše biti zadužen za sektor veleprodaje. Za najmlađeg sina Đorđa (20) takođe je predviđeno mesto u veleprodaji. Tu je i unuk Lazar, Nikolin sin, koji je glavni maneken „Pantera“ prilikom lansiranja novih kolekcija i slikanja za kataloge.

– Cela porodica je na neki način uključena u posao. U „Panteru“ je trenutno zaposleno više od 200 radnika, a među njima ima i ljudi koji su sa nama od samog početka. Njihov doprinos rezultatima firme je ogroman i siguran sam da bez takvih saradnika ne bismo mogli da postignemo ovakav uspeh. Takođe, moja supruga Snežana je uglavnom bila zadužena za podizanje dece i nije previše učestvovala u radu firme, ali zato predstavlja važan stub porodice – ističe Zoran Ristić.

Za početak – majice

Početni kapacitet radionice iznosio je stotinak komada odeće dnevno, uglavnom majica, a kako kaže naš sagovornik kolektiv su činile dve iskusne tekstilne radnice koje su u „Panter“ došle iz tadašnjeg „Kluza“. Sa razvojem proizvodnje izuzetno brzo se širila i maloprodajna mreža i otvarali se novi butici.

– Pre pokretanja sopstvenih pogona sarađivali smo sa domaćim proizvođačima tekstila i prodavali njihovu odeću, a zatim sam sav akumulirani kapital i sve što bih zaradio usmeravao u proizvodnju i u maloprodaju. Naš razvoj i rast praktično je diktiralo tržište. Ako nešto uspešno radite i ako se vaš proizvod prodaje onda ceo proces teče logično, korak pokorak – kupujete mašinu za mašinom, pratite tehnologiju i tržište, unapređujete proizvodnju. To je neprekidno ulaganje.

Sagovornik Ekonometra kaže da nikada nije koristio državne programe podrške. Što se tiče bankarskih kredita, uzimao je samo kratkoročne pozajmice, uglavnom za obrtna sredstva i tekuću likvidnost, dok je investicije finansirao sopstvenim kapitalom.

– Ako je poslovna klima takva da ne znate da li ćete prodati proizvod, niti možete da predvidite posao čak ni dan unapred, tu ne postoje uslovi za kredit! Nema povoljnih i nepovoljnih, svi su nepovoljni, jer i kada vam neko ponudi pare bez kamate vi morate da ih vratite. Uslovi za poslovanje moraju biti povoljniji, da vi možete da se razvijate, pa će i taj kredit imati smisla.

Programi za sve

Kada je krenuo sa proizvodnjom, asortiman „Pantera“ činile su uglavnom majice, trenerke, jakne, trikotaža, i to dečji program, sve izrađeno od pamučnih materijala. Nakon dve-tri godine uveden je i program za odrasle, koga sada ima sve više, a polako kreće i bebi program.

– Mi smo 11 godina uvozili repromaterijal i sirovine iz Grčke, a onda je grčka privreda ušla u krizu, pa sa njom i fabrika sa kojom smo sarađivali. Tada sam pronašao jednu fabriku u Turskoj koja ima kvalitetne, postojane materijale i boje. U međuvremenu se pojavio još jedan grčki proizvođač sa kojim sam počeo da radim i sve više kupujem materijale kod njih jer Grci imaju i obavezu poštovanja EU standarda i koriste organske boje. Kod nas kupujem povremeno u Arilju, ali je tu najveći problem tehnološki, odnosno farbanje i dorada – objašnjava Ristić kako dolazi do sirovina.

„Panter“ trenutno ima 26 maloprodajnih objekata – prodavnica, odnosno butika, i to u sedam gradova Srbije – Beogradu, Novom Sadu, Inđiji, Šapcu, Paraćinu, Vranju i Aranđelovcu. Naš sagovornik tvrdi da je zdrava i lojalna konkurencija, gde svi učesnici na tržištu posluju po istim uslovima, uvek progresivna jer vas „tera da razmišljate, da se borite i da napravite dobar, kvalitetan proizvod“.

– Nekada je proizvodnja u Srbiji bila zaštićena i pružala joj se šansa da funkcioniše jer se za uvoz repromaterijala i opreme za proizvodnju prilikom carinjenja koristio regularni devizni kurs koji je iznosio šest dinara za jednu nemačku marku. Nasuprot tome, kada se uvozio gotov proizvod korišćen je kurs crnog tržišta od 30 dinara. Onda je to izjednačeno i sada je u mnogim delatnostima jednostavnije i jeftinije uvesti gotov proizvod nego proizvoditi ga ovde – ističe Zoran Ristić, uz napomenu da je proizvodnja zamajac čitave privrede, što nam najbolje pokazuje primer Kine.

On je zabrinut što kod nas postoji vrlo malo proizvođača i smatra da bi svi investitori, kako strani tako i domaći, trebalo da imaju ravnopravne uslove.

Sledeći korak – veleprodaja

Glavni konkurenti „Pantera“ su zapravo dobro poznate strane firme i brendovi, ali njihovi proizvodi su i znatno skuplji, a prema rečima Zorana Ristića –po kvalitetu su u sličnom rangu.

– Pre otprilike dve godine počeli smo ozbiljnije da razvijamo veleprodaju. Kada smo napravili balans između proizvodnje i maloprodaje počeli smo polako da proizvodimo veće količine odeće i tu se veleprodaja nametnula kao logičan naredni korak. Na to nas je naterao i dolazak velikih tržnih centara koji su neminovno odneli deo zarade iz maloprodajne mreže, pa smo morali da nađemo izlaz da zadržimo svoj profit.U Meštrovićevoj ulici u Beogradu postoji izložbeni prostor u kome „Panter“ izlaže svoje kolekcije. Kupci u veleprodaji su uglavnom butici širom Srbije, a pre nekoliko meseci uspešno je realizovan i jedan izvoz u Belorusiju. Zoran Ristić je oduševljen ovom zemljom i smatra je izuzetno perspektivnim tržištem. Trenutni kapacitet proizvodnje „Pantera“ je između 500.000 i 600.000 jedinica odeće godišnje, a naš sagovornik kaže da mu je cilj da dostigne cifru od milion komada. Ideje za nove kolekcije nastaju praćenjem modnih trendova i želja potrošača, ali i tokom poseta sajmovima u inostranstvu, poput onih u Firenci ili Istanbulu.

– Redovno idemo na sajmove gde se informišemo o aktuelnim bojama, dezenima, materijalima, mada u principu u modnoj industriji nema nekih spektakularnih promena. Moramo da planiramo dosta unapred pošto je ovo sezonski posao i proizvodi moraju biti spremni tačno na vreme – za proleće-leto ili jesen- zimu. Imamo tu i nekoliko dodatnih programa, poput novogodišnjeg ili maturskog – navodi Ristić.

Nedavno je „Panter“ pokrenuo i jednu novu liniju pod nazivom “One and only”. Ova odeća se takođe pravi od pamučnih materijala, ali od malo grubljeg pamučnog prediva, pa je i cena nešto povoljnija. Zoran kaže da u svojim buticima ima redovne akcije i sniženja, ali više zato što tržište tako funkcioniše. Jer, kako kaže, „zašto bih snižavao cenu ako sam uspeo da prodam proizvode?“. Mašine nema ko da servisira Zoran Ristić kaže da najbolja oprema za tekstilnu industriju stiže iz Japana i Nemačke, ali da je veći problem od nepostojanja domaćih proizvođača mašina to što, posledično, „u Srbiji više nema ko da održava i servisira najsavremeniju tehnologiju“.

– To je rezultat i školskog sistema, jer škole više ne upisuju kadrove za ova zanimanja, niti ta deca imaju gde da se obučavaju. Ja sam čak razmišljao da napravim jednu liniju gde bi đaci učili posao, da se tim povodom povežem sa školama i profesorima, ali koliko sam dobio informaciju – tokom poslednje tri godine u našoj zemlji nije upisan nijedan učenik koji bi se bavio popravkom mašina za tekstilnu industriju.

Rad kao način života

Sagovornik Ekonometra tvrdi da formula uspeha „Pantera“, koji do skoro nije bio toliko prisutan u javnosti, glasi –kvalitet i cena! Taj odnos visokog kvaliteta odeće i pristupačnih cena, kao i dobro pozicioniranje prodavnica, približili su ovaj domaći brend kupcu. Važan faktor je i količina jer je zarada po jedinici proizvoda relativno mala.

– Zadovoljan sam rezultatima našeg poslovanja. Na kraju krajeva, onaj ko je opstao i danas posluje na srpskom tržištu nema razloga za nezadovoljstvo. Mi smo ove godine obeležili lep jubilej – 25 godina od osnivanja firme i verujem da ćemo uspešno raditi i ubuduće.

Planovi „Pantera“ za naredni period vezani su prvenstveno za izvoz i to u region, zemlje bivše Jugoslavije.

– Takođe želimo da izađemo i na pomenuto belorusko tržište koje inače ima izuzetno oštra pravila! Mislim da ćemo uspeti da se pozicioniramo tamo, samo ako ne bude nekih nepredviđenih okolnosti ili sankcija, a zatvaranje tog tržišta bilo bi pogubno po srpsku privredu.

U planu je i dalji razvoj veleprodaje jer Ristić želi da u svakom gradu u Srbiji ima poslovnog partnera koji će prodavati „Panterovu“ odeću ili da otvori sopstvenu radnju. Takođe, namera mu je da pokuša sa otvaranjem jedne prodavnice u nekom od šoping molova jer želi da ispita puls tržišta. Kolegama preduzetnicima poručuje – „samo rad, rad i rad, i vera u to što radite“ – jer kada radite morate nečemu i da se nadate, a za našeg sagovornika su rad i stvaranje normalan način života. Kaže da je zbog tolike posvećenosti poslu najviše trpela porodica jer nije provodio mnogo vremena sa suprugom i sinovima.

– Otkad sam 1990. godine ušao u privatni biznis, mi smo uvek u krizi. Ipak, mislim da čovek radom, znanjem, procenom situacije, pa pomalo i srećom, dolazi do uspeha u poslu. Ja sam imao određenu viziju, pratio šta se dešavalo i kako su prošli naši prethodnici, pokušavao da predviđam unapred i rezultat je vidljiv– zaključuje Zoran Ristić u razgovoru za Ekonometar.