Iako se par godina za nama ne mogu ubrojiti u njihovo zlatno doba, pojam radništva u Srbiji još je plodotvorno asocijativan, ako je diktatura radničke klase umrla kao pojam, radničko samoupravljanje se toj sudbini još pomalo opire. Ali, hajde u bližoj i nešto daljoj prošlosti nađi asocijaciju na pojam menadžer ili direktor. Najviše što u malom mozgu može da te sretne jeste čuveno Titovo pismo iz sedamdesetih, kao svilen gajtan ili smehotresan ali mnogo mnogo manje poznat pokušaj formiranja patriotskog menadžera pod sankcijama.

Zato i nije čudno što su se, ma koliko loši i nedorasli trenutku, sindikati zaposlenih vinuli do kakve-takve reprezentativnosti u zastupanju interesa svojih članova; poslodavci su pored nekoliko pretenciozno zvučnih jedva iznedrili jedno reprezentativno udruženje (Unija poslodavaca), dok o udruženju menadžera, koliko je meni poznato, u Srbiji zasad nema ni pomena. Po svom sastavu, ovakvoj bi asocijaciji od postojećih u Srbiji jedino odgovarao Savet stranih investitora, sastavljen od samih menadžera, ali po svojim osnovnim zadacima i delovanju oni pre zastupaju i brane interese poslodavaca nego svoje sopstvene. Dakle, udruženja menadžera u Srbiji nema. Menadžersko pravo nije predmet javnog interesa. Za sudske sporove oko radnih prava menadžera nije se čulo. Za psihološke tretmane frustriranih menadžera otpuštenih u procesu promene vlasničke strukture privrede – ponešto.

Menadžerska Srbija još nije ušla u mladu problemsku menadžersku fazu najbližih zemalja u tranziciji, kao što je Hrvatska, a kamoli u zrelu problemsku menadžersku fazu bogatih kapitalističkih evropskih zemalja ili Amerike. A problemi prve dijametralno su suprotni problemima zrele kapitalističke faze. U prvoj se menadžeri tek bore da njihova prava budu definisana, u drugoj se čak i zakonodavne vlasti odlučuju da ta nabujala prava ograniče, čak i zakonom.

Kao i Slovenija, Hrvatska ima ozbiljno Udruženje menadžera i preduzetnika – Croma. To se udruženje upravo bori za postavljanje elementarnih standarda ugovaranja menadžerskih pozicija kakvi, tvrde oni, postoje u Nemačkoj, a u Italiji su čak propisani zakonom. Sada su, prema Udruženju, menadžeri izuzeti iz Zakona o radu što ih dovodi u stanje pravne nesigurnosti, a ugovori koje potpisuju nedefinisani su. Udruženje je najavilo skoro predstavljanje svog programa nacionalnih standarda.

U privredi još nestabilizovane vlasničke strukture, menadžerima je glavni problem otpremnina, za slučaj da ih novi gazda više ne želi i materijalna satisfakcija za antikonkurentsku klauzulu, po prestanku mandata. Croma smatra da bi novi vlasnik firme starom direktoru u slučaju otkaza zbog promene vlasničke strukture trebalo da isplati 12 osnovnih plata. (I to je zanimljivo: prosečni udeo varijabile u platama menadžera u Evropi je oko 40 odsto, dok u Americi iznosi između 90 i 93 odsto). Ako je direktoru antikonkurentskom klauzulom zabranjeno da se šest meseci nakon prestanka mandata zaposli u konkurentskoj firmi, trebalo bi da za taj period dobije najmanje 75 odsto osnovne plate. Ako je period zabrane produžen na 12 meseci obeštećenje bi trebalo da iznosi 100 odsto osnovne plate, a preko toga otpuštenom menadžeru bi trebalo da sledi ukupna plata, sve sa varijabilnim delom.

Otpremnine (golden parachutes), koje menadžerima po ugovoru sleduju čak i u slučaju redovnog prestanka mandata, u bogatoj Evropi i Americi dostigle su tako vrtoglave iznose da se njima u Francuskoj pozabavio parlament, najpre pozivom čuvenom udruženju menadžera MEDEF da preduzme nešto, a iz opozicione Socijalističke partije Francuske potekao je i predlog da se ludovanje sa otpremninama ograniči zakonom. Francuski parlament je pre par godina, duhovito, u pomoć pozvao Žan-Mari Mesjea, bivšeg menadžera firme Vivendi univerzal, koji je u Francuskoj i povukao nogu serijskih skandala sa otpremninama. Za dobrovoljan raniji odlazak sa funkcije, Mesje, koji je za sobom ostavio firmu pred bankrotom, izdejstvovao je otpremninu od 20,5 miliona evra. (Čitava pravnička udruženja u svetu bave se savetovanjem firmi kako da odredbe o famoznom golden parachutes primene u svetlu zakona o bankrotu). Ali, da su iz Mesjeovog primera najviše naučile njegove kolege menadžeri, pokazao je prošle godine, sad već bivši, prvi čovek lanca trgovina Carrefour Daniel Bernard. Pošto je zamoljen da svoju funkciju napusti, sebi je osigurao obeštećenje od 38 miliona evra. Francuske novine su izračunale da jedna kasirka u njegovoj firmi taj novac može da zaradi za 350 godina. U sumu za obeštećenje obično su uračunate razne stvari, na primer pravo korišćenja aviona firme, a u slučaju Bernarda uračunata je trogodišnja plata (3,13 miliona evra X 3) zbog četvorogodišnje zabrane rada u konkurentskoj firmi.

Te godine, međutim, bilo je menadžera i srećnije ruke. Gde? Pa u Americi. Tamo su prosečne plate za poslednjih 20 godina porasle za 0,6 odsto, a plate menadžera za 342 odsto. Pa su se neki sa svojih menadžerskih mesta prošle godine otpremili ovako: Carly Fiorina je napustio Hewlett Packard za 40 miliona dolara, David Pottruch je napustio firmu Schwab za 50 miliona dolara, Craig Conway je napustio Peoplesoft sa 60 miliona, Philip Purcell je napustio Morgan Stanley sa 113 miliona dolara, James Kilts je napustio Gillette sa čak 165 miliona dolara. Cinici su ovde izračunali da se sa prosečnom američkom platom, 100 miliona dolara može zaraditi za 3330 godina.