Транзиција отвара дилеме. Да ли Србија постаје цветна Аркадија у којој су решени проблеми макроекономске стабилности, у којој се плате и пензије упетостручују, а незапосленост (у наредне две године) своди на пола, или Србија срља у привредни модел у којем бујају корупција и криминал, а сиромаштво, социјалне неједнакости и незапосленост достижу астрономске размере?

Данијел Цвијетићанин

О чему дискутују министри иза увек добро затворених врата кабинета, о чему ћућоре у кафанама, клубовима и на добро обезбеђеним сплавовима? Да ли о томе како побољшати привредни амбијент, смањити застрашујући дефицит у спољној размени, или о томе како би се могло неком “нашем” (подобном) бизнисмену помоћи да купи ову или ону друштвену фирму по оној или овој (а најчешће “оној”) цени? Да ли Србија, заиста, постаје “земља великих могућности”? И за кога?

У периоду највећег пораста индивидуалне и јавне потрошње (седамдесете године), тадашњу Србију је запљускивао “црни талас” (у филму, позоришту, али и другим врстама уметности) који је сугерисао да живимо у долини суза, у којој су се сабрала сва зла овог света: беда, примитивизам, простаклук, пакост, завист и глупост, који су се манифестовали као насилништво, раскалашност и бахатост на једној, а ропско трпљење и понизност на другој страни. Оптимизам тада није био у моди, осим у бућоглавим изјавама политичара.
Данас је можда друкчије, али и данас критичари претерују. Под притиском приватне иницијативе простаклук, ипак, добија оптимистичке (ружичасте) боје раздраганости, а критика и песимизам су “аут”, па слободни медији и јавни сервис чувају грађане од узнемиравања те врсте. И као што је 1965. (а такође и 80-их и 90-их) “програм реформи” био “ту, а на нама је само да га реализујемо”, тако и данас имамо, по ко зна који пут, и нови устав (на нама је само да “заживи”) и НИП, тај савремени облик “петољетке”, који плива на огромном таласу једнократних девизних прилива. НИП је својеврсна пречица за “светлу будућност”, али и замена за правни поредак, који ће изгледа и даље бити потиснут у други план, само зато да би моћни страначки лидери могли да развлаче правне норме као жвакаћу гуму. (Не знам да ли су опозиве министарске оставке са одложеним дејством најсвежији пример циничног односа према владавини права и јавности, или се у међувремену десило још нешто (овај текст је написан 22. октобра, прим. а).
Некадашње ударнике, јунаке социјалистичке изградње, замењују модерни лидери који се сваки дан буде са свежим идејама и визијама. Постоји, ипак, једна битна разлика: док је ударнички поклич био “За мном!”, лидери, који нас попут Великог брата посматрају са билборда, поручују – “Напред!”. То у јавности изазива бојазан да не идемо сви у истом смеру, но нешто је, ипак, свима заједничко.
Заједнички је, и скоро једногласан, став да је Србија долина суза све докле год у влади и координационим тимовима (тим штабовима командне привреде) седе они, а не ми! Све би било у реду (Србија би била Аркадија) да је исто, али обрнуто. Незгода је једино у томе што и они мисле тако!