U Srbiji je pravovremeno odlučeno da se iz budžeta ne ulažu sredstva u saniranje bankarskog sektora, a takvim potezom privučene su direktne strane investicije. Stiglo je petnaestak stranih banaka koje imaju, kao i mi, nameru da dalje povećavaju svoj kapital

"Pre bih rekao da je bankarski sektor u Srbiji zdrav, a ne veliki. Svakako je jači od drugih, ali sa ukupnim kapitalom od tek 10 milijardi evra on je u poređenju sa okruženjem i dalje mali. No, kada se prisetimo stanja od pre pet-šest godina, to je sektor koji je najbrže napredovao”, kaže u razgovoru za Magazin Biznis Oliver Regl, predsednik Izvršnog odbora Raiffeisen Bank, komentarišući tezu da danas u Srbiji postoji jak bankarski sektor i slaba privreda.

Objašnjavajući kako se do zdravog bankarskog sektora stiglo, Regl podseća na veliku ulogu koju je odigrala Narodna banka zatvaranjem četiri državne banke sa nagomilanim gubicima i saniranjem ostalih banaka.

– To je bio veoma težak i hrabar potez. Pet godina kasnije neko može da kaže da to nije bilo tako, ili da bar nije bilo tako teško kao što bi bilo ili i danas jeste u nekim drugim sektorima. Ali, verujte, dobro znamo da nije bilo lako odlučiti se na zatvaranje najvećih banaka u zemlji. U nekim drugim zemljama u tranziciji u kojima radimo, godinama su u državne banke ulagana ogromna sredstva da bi bile izvučene iz gubitaka, i kada se u tome nije uspelo, opet se išlo na zatvaranje. Dakle, u Srbiji je pravovremeno odlučeno da se iz budžeta ne ulažu sredstva u saniranje bankarskog sektora, a takvim potezom privučene su direktne strane investicije. Sada imate petnaestak stranih banaka koje imaju, kao i mi, nameru da dalje povećavaju svoj kapital. Mi ćemo, recimo, naš uvećati vrlo brzo za još 100 miliona evra tako da ćemo imati dosta prostora za povećanje naših plasmana.

Regl podseća na to da je i u privredi dosta uspešno počela privatizacija, naročito kada je reč o duvanskoj industriji, cementarama. Sada je pitanje šta je još atraktivnog ostalo za prodaju. Međutim, kako kaže, Srbija ima i veoma uspešan razvoj lokalne privrede u koju još nije u većoj meri ušao strani kapital, kao što je recimo prehrambena industrija.

– Dakle, ne bih rekao da jak bankarski sistem posluje u okruženju slabe srpske privrede. Pre bi se moglo oceniti da zdrav bankarski sektor, koji ima ambicije da se dalje razvija, posluje u okruženju koje ima perspektivu rasta, ali koji se možda menja sporije nego što bi trebalo. A da bi bankarski sektor rastao dalje potrebna mu je upravo jaka industrija i razvijeno tržište, što opet zavisi mnogo od toga koliko će biti privučeno stranih direktnih investicija. Da bi Beograd postao centar za Balkan, o čemu se puno govori, ne sme se zanemariti konkurencija koju imamo u Bukureštu ili Sofiji. Zato je potrebno što pre otkloniti sve administrativne barijere za ulazak stranih investicija. Privredni subjekti koji su naši klijenti još uvek se suočavaju sa problemom neusklađenosti zakona ili postojanja administrativnih barijera, a ponekad i mi bankari. Kako nemamo mnogo vremena za čekanje, jako bismo voleli da uočeni problemi budu što pre rešeni, objašnjava Regl.

Banke su sve češće na meti kritika zbog toga što se okreću kreditiranju stanovništva umesto privredi?

– Ima različitih banaka i svima onima koje rade uglavnom sa stanovništvom na srednji rok će biti teže jer će svakako i u narednim godinama kreditni plasmani prema stanovništvu biti podvrgnuti restrikcijama. U našem slučaju je malo drugačije. Sa 674,3 miliona evra plasiranih do kraja 2005. godine, Raiffeisen Bank je najveći kreditor srpske privrede. Za godinu dana smo uvećali kreditne plasmane prema privredi za 54 odsto a sredstva namenjena malim i srednjim preduzećima smo udvostručili i ona su dostigla cifru od 101 milion evra. Istina, ukupni depoziti privrede su bili nešto manji nego 2004. godine ali su ipak prešli 254 miliona evra. Od 100 najvećih domaćih kompanija u Srbiji, 64 su naši klijenti a od 100 najvećih stranih investitora u Srbiji, preko naše bankarske mreže posluje 79. To najbolje govori da mi ne okrećemo leđa srpskoj privredi a u korist povećanog angažmana u radu sa stanovništvom. Čak kada oni i rastu, taj porast kredita stanovništvu ne ide na račun smanjenja kreditnih plasmana privredi. Naš cilj jeste da razvijamo paralelno oba ova sektora, kao i sektor rada sa malim i srednjim preduzećima i investiciono bankarstvo, za šta će sigurno poslužiti ovo povećanje kapitala.

Hoće li deo tih sredstava biti usmeren i na otklanjanje gubitka iskazanog na tromesečju?

– U gubitak na kraju prvog kvartala ušli smo delimično zbog toga što smo morali da “progutamo” sve dodatne troškove koje su donele mere Narodne banke Srbije kroz povećanje obavezne rezerve sa 21 na 40 pa sada na 60 odsto. Zato smo morali da idemo i na povećanje kamatnih stopa na naše plasmane, koje su inače bile veoma konkurentne na tržištu. Drugi deo gubitka je proistekao iz obaveznog rezervisanja na tzv. rizične plasmane, koji su, u stvari, potpuno “zdravi”. U Srbiji postoji regulativa koja nije u skladu sa međunarodnom, a koja propisuje obavezno rezervisanje kod NBS na sve plasmane preduzećima koja posluju sa gubitkom. Uobičajeno je, međutim, da u početnom periodu čak i velike multinacionalne kompanije koje su tek pristigle u Srbiju ostvaruju poslovni gubitak. Mi radimo sa takvim kompanijama i ovde i u drugim zemljama, bez obzira na to što znamo da moramo da rezervišemo 25-50 odsto plasiranih sredstava i što to takođe umanjuje naš profit. Međutim, upravo to nam barem malčice daje za pravo i da predlažemo monetarnim vlastima da razmisle o mogućnosti smanjenje tog rezervisanja, jer i oni dobro znaju da investitori koje žele da privuku u Srbiju ne mogu u prvim godinama rada da posluju bez gubitaka. U svakom slučaju, do kraja ove godine gubitaka u našim bilansima svakako neće biti.

Ekonomisti obično hvale bankarski sektor, smatraju ga motorom privrede ali i zapažaju da mala i srednja preduzeća teško imaju pristup kreditima. Kako to komentarišete?

 – Što se naše banke tiče, mi od 2003. godine poslujemo sa ovim segmentom, a danas imamo i potrebnu infrastrukturu od 50 filijala koja može da opsluži veliki broj klijenata. Jedini faktor koji može da utiče na rast ovih plasmana jesu dobri programi za koje se traže krediti. Inače, ni jedan razlog banka nema da ne razvija ovaj sektor. Naprotiv, mi se sve više orijentišemo na taj sektor jer u njemu vidimo nosioca budućeg privrednog rasta.

Da li banke idu svesno na zaračunavanje visokih kamata privredi jer znaju da ona gotovo da ne može da posluje bez kredita?

– Ne samo u Srbiji, nego svuda u svetu skoro svaka firma mora da se zadužuje da bi radila, to je naprosto uobičajeni način poslovanja. Međutim, svaki menadžment mora da odredi pravi balans između sopstvenih sredstava i kredita a koliki je taj odnos zavisi od sektora do sektora. Negde se mora obezbediti i 50-60 odsto sopstvenog kapitala kao rezerva za pokriće rizika. Od tog odnosa sopstvenih i pozajmljenih sredstava zapravo zavise i troškovi. Kod privrede se, za razliku od stanovništva, mnogo više vodi računa o tome da li se investicija isplati ako je kapital skup. Ako pođete od kamatne stope za repo operacije od 23, 24 ili 25 odsto kao referentne stope, i na to dodate još komercijalni rizik od nekoliko odsto, pitanje je koja se to investicija isplati sa kamatnom stopom od oko tridesetak odsto. Sa ovakvim kamatama mi se opasno približavamo zoni u kojoj će sve više investicija otpadati.

Da li otuda potiče vaše zalaganje da NBS unese više selektivnosti u svoje mere?

– Naravno, jer ako se privreda guši, nema investicija, nema rasta, a posledično ni zaposlenosti.

Mnogi su skloni da tvrde da privredi, ipak, više odgovara niža inflacija i da radi toga prihvata i da plaća visoke kamate jedno vreme?

– Inflacija koju sada ima Srbija nije prihvatljiva ni za koga, ali mora se naći neka mera da se ona suzbija, a da posledica ne bude gušenje privredne aktivnosti. Dakle, potreban je pažljivi miks monetarne i fiskalne politike, da se gleda šta je realno a šta ne, i sve to u jednoj vremenskoj dimenziji. Nije dobro ako gušite pojedine delove ekonomije da biste smanjili inflaciju.

Ne slažete se potpuno sa merama centralne banke, a šta je sa fiskalnom politikom?

– Nije naš zadatak da kritikujemo fiskalnu politiku, a moram da kažem da ja razumem i šta je zadatak NBS – da se bori protiv inflacije, a vlada mora da se bavi rastom privrede. Zato i kažemo, da bi bio ostvaren cilj – da bude bolje u Srbiji – potrebna je koordinacija mera ekonomske politike. Fiskalna politika nije baš agresivna ali nije ni sama pokretač inflacije. Restrukturisanje privrede je srž, i tu bi trebalo da se radi odlučnije i brže. Odugovlačenje mnogo košta.

Koliko god govorili da je budućnost srpske privrede u razvoju malih i srednjih preduzeća nekako ipak radije dajete kredite državnim ili javnim preduzećima. Zašto ?

– Što se naše banke tiče mi smo tu veoma selektivni. Mi ih finansiramo jedino ako vidimo da imaju potencijal, da je njihov projekat dobar. Ne svodimo sve na to da je to državno preduzeće, mada nije za odbacivanje ni činjenica da država stoji iza takve firme.

Postoji li opravdana bojazan da će vaši najveći klijenti odlaziti kod vaših matičnih banaka ili drugih banaka u inostranstvo po jeftinije kredite?

– To će se sigurno dešavati sve češće. Zadatak je svake banke da servisira klijente na najbolji mogući način. Ako nije moguće u zemlji, naravno da će koristiti svoje mogućnosti u inostranstvu. To ćemo raditi i zbog konkurencije. Pitanje je samo da li mi kao lokalne banke treba da budemo diskriminisane u odnosu na banke u inostranstvu, na koje NBS nema nikakvog uticaja. Mi mislimo da to nije pravedno jer ne možemo da se zadovoljavamo time što ćemo da nastavimo da budemo servis za najveće klijente a da njihovo finansiranje ide preko inostranstva pa čak i kada je naša matična banka u pitanju. Posebno ne ako njihovo finansiranje preuzmu banke koje do sada nisu ovde ništa ulagale.

Na kraju, kako procenjujete perspektivu razvoja srpske privrede u svetlu ovakvog stepena restriktivnosti monetarne politike?

– To što povećavamo naš kapital u Srbiji dokaz je da verujemo da srpska privreda ima perspektivu. To govorimo i našim klijentima, budućim investitorima kojima objašnjavamo da će im još nekoliko godina biti možda malo teže za rad u Srbiji, ali posle idu bolji dani. Političke promene nas ne plaše mnogo, jer imamo iskustvo u zemljama centralne Evrope gde su se na vlasti smenjivale opcije od komunista do ekstremista, i to je sigurno usporavalo put kojim se išlo, ali nije zaustavljalo zemlje u njihovom razvoju i putu ka EU, kaže Oliver Regl na kraju našeg razgovora.

Tanja Stanković