Како су у Нишу смислили да примаоци социјалне помоћи зараде ту помоћ

Бобан Асковић, из Јелашнице код Ниша, никада није волео да седи скрштених руку, али транзиција је и њега “узела под своје”. Ту и тамо је понешто радио, али је тешко могао да задржи посао – или су фирме у којима је радио пропадале или је радио код приватника код којих је кора хлеба врло неизвесна. Супруга оболела, деца ишту своје, држава своје, а нема се. Тако се Бобанова породица нашла, како се то стручно каже, „у стању социјалне потребе“, па је код Центра за социјални рад у Нишу остварила право на једнократну новчану помоћ. На списку су и он и супруга.

Али, ових дана и Бобану се осмехнула срећа да макар накратко добије посао и заради оно што му држава даје. Наиме, на основу одлуке Скупштине града Ниша, Управа за дечју, социјалну и примарну здравствену заштиту и Центар за социјални рад обезбеђују посао за примаоце једнократне новчане помоћи. Фонд радних часова по особи је ограничен на 400 за годину дана, али и то је боље него да седе у кући и чекају помоћ. Показало се да је то од обостране користи – и за оне који раде и за фирме у којима раде.

Бобан је за ово сазнао случајно. – Дошао сам у Центар за социјални рад да тражим помоћ за лекове за супругу, јер месечно за лекове дајемо две до три хиљаде динара. Социјална радница која је увек била љубазна према мојој супрузи и мени, јер зна нашу ситуацију, пита ме – па, где си ти, појавио се неки пројекат за запошљавање. Ја одмах пристанем и кажем јој да не бирам посао, али ако постоји потреба за молеро-фарбарем, то бих радио, јер ми је то струка. И ево, сад сам у Студентском центру, кречим и фарбам, започиње Бобан.

Тај посао, каже, није радио ни у једној фирми. Својевремено је радио у пиротском “Прогресу” као делилац хране, јер је у војсци завршио за кувара. – Фирма се расформира и ја останем без посла. После сам радио у “Грађевинару” и “Раднику”, углавном као физикалац. И то се расформира и ја се нађем на бироу. Уз помоћ бироа завршим тромесечни курс за молеро-фарбара. Нисам баш много научио на курсу, али сам почео да радим са једним другаром и да се усавршавам у пракси. После он оде у Руму, ја останем сам, али није то то. Радио сам повремено приватно, али посао траје четири-пет дана, па опет нема. Не смеш ни да прихватиш да радиш код свакога, има свакаквих људи, хоће да преваре. Ја, на срећу, нисам имао лоше искуство, али сам опрезан. Имам болесну супругу, кћерку од девет и по и сина од пет и по година. Деца траже, дођу за струју, за воду, ја немам. Зато сам пресрећан што сам добио државни посао и то у својој струци.

За овај посао Центар за социјални рад исплаћује сто динара по сату. Нема норме, па Бобан може и да забушава, да мало развлачи док не истекне време. Али он је навалио, као да га плаћају по учинку.

– Није због неког доказивања, већ сам навикао да радим, не могу да забушавам. Не волим баш да имам тутора поред себе, али нека ми кажу шта треба да радим и ја ћу да урадим. За пет дана сам офарбао столарију на Грађевинском факултету, за два дана сам окречио салу са компјутерима, ево, сад кречим магацин Студентског центра. Кад све завршим, окречићу и Центар за социјални рад. Пошто већ годинама немам посао, волео бих да се ово продужи, да радим у државној фирми, да не будем на терет држави, већ да привређујем. До сада ми се није пружила таква могућност.

– Не волим што ми је време ограничено, јада се Бобан. – Ја бих волео да радим дуже. Ово је врло мало за мене. Знате каква је ситуација. Кад би бар супруга могла нешто да ради, али има здравствених проблема. И ја сам мало оболео, повремено ми скаче притисак, али то је само кад седим код куће, кад радим, боље ми је.

Шеф одржавања у Студентском центру Раде Цветковић хвали и Бобана и програм који је омогућио овакво ангажовање “социјалних случајева”.

– Прво су нам послали два радника. Питао сам их шта им је специјалност. Бобан је рекао да зна молерај, видео сам да добро ради и ми смо од Центра за социјални рад затражили да му продужи и они су му одобрили још 150 сати рада. Ако га они не прихвате, ако немају могућности да га плате, пошто средства добијају из градског буџета, директор Студентског центра је изразио спремност да га ми платимо. Међутим, пошто њихов фонд још није исцрпљен, продужили су му време, каже Раде Цветковић.

И момак који је претходно радио помоћне послове, био је изузетно вредан. – У седам сати изађе на полигон и не прекида док све не заврши. Погледајте како нам је круг сређен и још ћемо га сређивати. Задовољни смо, ја сам презадовољан и свака част ономе ко је осмислио овај програм. Има људи који хоће да раде и то треба искористити. Држава им ионако даје помоћ и у сваком случају је боље да то зараде. И ја сам својевремено остао без посла у Електронској индустрији, па сам морао да се сналазим. Осам година сам био без посла, док нисам примљен у Студентски центар. У другом кругу од почетка овог пројекта добили смо пет радника. Имамо једног дечка који је аутолакирер. Он је офарбао ограду у павиљону 2. Механичар поправља уређаје. Има квалитетних људи који су без посла и то треба искористити, закључује Раде Цветковић.

Сава Пинтер