Друга Србија је најзад одахнула. На ТВ-Б92, упркос гунђању пуританаца, приказује се у свету најгледанији реалити-шоу “Велики брат”.

Данијел Цвијетићанин

Зар нисмо увек замишљали телевизију као директан пренос слике са оних места на којима се дешавају најузбудљивији догађаји? Зар не бисте и ви волели да видите директан пренос разговора Мадоне са члановима оркестра, којима руке дрхте од страсти или, можда, како неки наши грађани, уз малу помоћ иностраних пријатеља, бирају циљеве за евентуално бомбардовање, док им вилице спонтано подрхтавају од праведне мржње и жеље за осветом? Али кроз те “кључаонице”, ако уопште постоје, никада нећете моћи да завирите. Мораћете се, зато, задовољити сликом гузе госпође Веселине (58), еротским досеткама млађаног Мирослава (Микија) или рефлексијама о пријатељству, човечности и животу, увек контемплативног Ђанкарла, или других јунака ТВ-представе “Велики брат”.

Присуство примитивизма, простаклука и суровости у “Великом брату” не мора се доказивати. Аутори сматрају да баш ове особине представљају главне врлине њихове “истините приредбе” и с поносом истичу да је шоу замишљен као афирмација примарних нагона и елементарних страсти. Пакост, завидљивост, нелојалност и друге ситне људске слабости могу на телевизији изгледати баш интересантно, а како тек мора да су забавни крупнији пороци? Директан пренос тежег злочина, који би се морао извести брзо, тј. пре него што полицајци, који такође са занимањем прате пренос, упадну у кућу Великог брата, сматрао би се врхунцем успеха ове емисије (тако отприлике пише на линку “Великог брата” на сајту Б-92). Приметићемо да су и гледаоци, који уживају у оваквим призорима, својеврсни саучесници, иначе шоу не би ни постојао.

Стручњаци за маркетинг и аналитичари транзиционих (протржишних) процеса уочиће снажну везу између успеха продаје и приземних, елементарних нагона. Многи су склони да верују (и не без разлога) да на тржишту најбоље “пролази” простаклук, нарочито када је реч о ТВ-емисијама. Да ли је реална опасност да развој тржишних односа угрози вредније уметничко-забавне садржаје, намењене ужем слоју публике са добрим укусом? Постоје, срећом, механизми који могу да отклоне ову опасност, а који се, нажалост, ослањају на процес драматичног социјалног раслојавања (но то је посебна тема).

Не може се, ипак, порећи да емисија има своју дидактичку страну. Она треба, пре свега, да научи грађане младе српске демократије (на тржишту које тек настаје) да се сваки циљ може финансијски дефинисати (100.000 евра). Затим, да на путу ка том циљу, околина (колектив) представља пре препреку, него ослонац. Најзад, да би се до циља дошло, морају се заборавити емоције и моралне норме, а на сопствено достојанство не треба ни мислити. Сваки гледалац треба да се искрено запита: да ли је добровољно излагање понижавању најбољи пут ка неизвесном (и мало вероватном) успеху?

Зато је смешнија од свега била изјава Србе Јосијевића, првог избаченог станара из куће Великог брата: “Образ нема цену!”