Финансијска и привредна криза, страх и трепет за све, па и најразвијеније, изазива у нашој јавности неку врсту нездраве веселости, нарочито међу аналитичарима (и политичарима).
Данијел Цвијетићанин
Измучена санкцијама, бомбардовањима, блокадом и систематском медијском сатанизацијом, јавност као да је на вест о светској кризи одахнула: „Нек заигра мечка и пред туђом кућом!“ Расположени председник
Владе саопштио је народу да неће бити глади (а остало ионако нема везе), а понеки бућоглави министар теши нацију да је криза „велика шанса“ за нашу привреду („ако нама не може бити боље, бар њима може бити горе“).
Нарочито је криза добродошла нашим „реформаторима“. Ето сјајног изговора за неиспуњавање сулудих предизборних обећања, која су „људи“ прихватили здраво за готово (па су у складу са тим и гласали)! Економисти добро знају да та обећања не би могла бити испуњена ни да живимо у најпросперитетнијем периоду светске историје, као што знају да је период благостања, који је иза нас, резултат задуживања (Србија је „појела“ своју будућност) и продаје акумулираних ресурса (Србијa је „појела“ и своју прошлост). После кризе, ако останемо живи (а остаћемо), политичарима ће све бити опроштено и заборављено.
Па и то није све! Хор раздраганих аналитичара призива државу да „чврсто узме дизгине у руке“ и стане украј тржишној анархији. И то у земљи у којој економске слободе (и правни поредак) нису још успели да заметну ни корене! „Реформатори“ једва чекају овакве позиве. И до сада су из страначких штабова управљали расподелом економске моћи (некада можда чак и хапсили неподобне конкуренте), „кадрирали“ у великим државним (и приватним) компанијама, развили систем корупције до неслућених размера… Сада се, на захтев јавности, отвара простор за много шире и још бескрупулозније деловање. А имају толико идеја (и визија)!
Озбиљне економисте, разуме се, плаши долазећа криза. Рецепти за њено обуздавање нису једнаки за све привреде. Неке развијене земље ће можда потражити спас од рецесије у повећаној јавној потрошњи, или у подстицању приватне потрошње, да би се запослили расположиви ресурси. Али, ова препорука не сме да важи за Србију, која има огромне проблеме са застрашујућим дефицитом у размени са иностранством, као и са неподношљиво високим нивоима јавне потрошње и инфлације. Неопходну штедњу на свим нивоима неће бити лако подстаћи, нарочито ако се узме у обзир чињеница да наши „реформатори“, са својим разузданим потрошачким навикама, нису у стању да послуже за пример (свако од њих мисли да је баш сада дошло његових/њених „пет минута“ за потрошачке лудости свих врста).
Више од саме кризе, економисте могу да брину начини изласка из кризе. Призивање широке државне интервенције у привреди може бити, на светској арени, изазов и за „странке опасних намера“. Рузвелт је, отварањем јавних радова и подизањем јавне потрошње, нашао пут изласка из кризе за САД тридесетих година. Али је, за Немачку, тај пут пронашао Хитлер, подизањем јавне потрошње великим инвестицијама у војну индустрију. Економисти не могу бити равнодушни пред питањем: који ће пут изабрати светски лидери на почетку новог миленијума?
Опширније у штампаном издању
